Šumadinka

Јуз У Веограду, у ВтОрникт, 8. Априиа. 1852. ШУМАДИНКА, ЛИСТЂ 3 А £ж»1жжвш©ет1>» шћшшж ш a®is«i, - Учредникт« и издавателв Лгобомирт. П. Ненадови1 .Ђ.

—9

Ован лнстћ излазн Вторннкоит* н Петкомт». Цеаа му e годншни безт> завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. — са завиткомЂ по цв. на по год. свупл^. Ко жели у Београду да пу се носн кући а не у дућанЂ или у канцеларт no' цв. на пола год.

11 Е С М А

Старе овце и овнови Лакше мразЂ подносе.

ОВОГОДИШНЂМЋ ПРОЛКћУ.

Ал' нганБци млади нови, Немило се косе.

ВетарЂ звижди, сунце с' npie, Сва се полл беле.

,,0 пролеће наше ндно, Ала си намЂ ладно."

СнегЂ са ceiio страна eie, Сви смрзнути веле: ,0 пролеће наше мило, Што си одоцннло!"

Снакји бегки за Фуруну, Да с' одт, зиме блажи. 6р' топлоте изванЂ себе, О нђ бадава тражи.

Топлота се разтопила А остали мрази.

„О пролеће наше тм си ТекЂ у нашои мисли!"

Нигди нема зеленила,

Поели ra мрази. „О пролеће наше мило, Ал си одоцннло! и Место лепе лгобичице, Попаднула слана. Место цвета, леденице Виее свуда с' грана. „О пролеће наше свето, Мразомћ си отето! "

МразБ несносанЂ свуда влада , И стеже све више. Ал' с' пролећу ceaKifi нада, И за нбимђ уздише: „О нролећв наше мило, Тм ниси умрло! "

Цвет -b кои e процватјо, O hij подђ снегомБ вене! Посеино jio нвивама, Трули свуда семе. „О нролеће, чудне штете! Што те сћвер -б смете. "

Тешко ономђ свакомт. цвету Што процвати npie. Нег' што сунце топиимђ зракомЂ, Започне да rpie. „О пролеће, ниси прошло, Ал' ниси ни дошло."

Европе се клима менн, И ine на миру. КадЂ каДЂ иде Америки, А кадЂ кадЂ Сибиру. ,,0 пролеће наше старо, Тм намЂ буди стално!" Небоите се опетЂ ће намв, Процватити цвеће. Курлци намЂ ioniTe нису Поели пролеће, „Свашта има свое време ЦветЂ е, илодђ па семе."

Оно ће намЂ опетЂ доћи, ОпеГЋ радостћ дати. Свега плода у бсени, Оно бм ће мати. „Сво промрзне ако цвеће; Мирођ|'н неће."

СТРАДАНШ еДНОГЂ МЛАДОЖЕНЂ. Има несреће у свету, кое светЂ држи да Hie несрећа, а несрећа е заиста; ерЂ д и данЂ данашнЂЈи патимЂ одђ нћ, па оћу сђ овомђ мо Ј оиђ приповедкомЂ да друге подсетимЂ нека се чуваго. Мои е отацЂ .no6io науку, и зато ме е еднако у школу слао, говорећи, мн: „Максо, учи се добро, да будешЂ доста паметанЂ; ерт. то ће те срећнимЂ и богатимЂ учинити!" Идући v школу повторавао самЂ н те речш пу-