Svet

Nastavak sa strane 13 lene bašte, da se tope Alpi, a na Južnom polu počinju da se odvajaju ledeni bregovi dugački i po deset kilometara i kreću ka Južnoj Americi, i da će, nastavi li se ovakvo zagrevanje planete još đeset godina, nestati pola Evrope ili trećine svetskog obradivog zemIjišta - nikome ne pada na pamet da se odrekne ovakvog sumanutog industrijskog razvoja, baziranog, pre svega, na nafti i pirljavim tehnologijama koje, bukvalno, jedu ozon tako da za stanovnika planete Zemlje postaje i rizik visokog stepena i samo šetanje po suncu. I kako čovek da ne poludi kada ti onda, kao udamu vest, saopštavaju da je najveći nacionalni interes da svi Srbi žive u jednoj državi. Ui: da ne žive u jednoj državi, svejedno. I kada, usred te sholastičke rasprave, postaviš pitanje zatvaranja Krškog, ne samo zbog zemljotresa već i zbog dotrajale tehnologije, što je još pre ovog građanskog rata dokazano, e, onda te gledaju, zaista, kao Bušmana, koji je pao s Marsa. 9 Da ii zcleni Slovenije i Hrvatske postavlju takve zahteve? Slovenački zeleni su u kampanju za prve višestranačke izbore ušli sa zahtevom da se zatvori Krško, ali čim su ušli u vlast, - a ušli su žestoko, jer su imali potpredsednika vlade i tri ministra, pored onog za ekologiju, - odustali su od svog predizbomog slogana o zatvaranju Krškog na čemu su, uostalom, i dobili tolike glasove. To ih je kompromitovalo, tako da su na sledećim izborima ispropadali. U Hrvatskoj su zeleni mnogo marginalnija politička snaga, kao i u Srbiji. Jer, zeleni ne uspevaju tamo gde nema, bar, elementame građanske demokratije. Hrvatski zeleni, recimo, ne smeju ni da stave na dnevni red pitanje zatvaranja Krškog. Ali, zato ne samo austrijski zeleni već i austrijske vlasti stalno insistiraju na zatvaranju Krškog. Austrijski kancelar Franc Vranicki je, prilikom poslednje posete SFTU, u austrijskoj ambasiii, pred gotovo svim liderima srpske opozicije, priznao da je došao u Beograd, pre svega, da ponudi Anti Markoviću i finansijsku pomoć za zatvaranje naše atomske centrale. Austrijanci su, dakle, mnogo svesniji opasnosti od Krškobila, čak, ako taj efekat bude i manji od Čemobila. 9 Svojevremeno je Budirnir Košutić, navodno, tvrdio da vlada Ante Markovića priprema ugovore da se otpišu dugovi SFRJ, ali da se zato nukleami otpad skladišti u srpskim rudnicima. Koliko je to tačno? Budimir Košutić je to, na neki način, i potvrdio i to ga je koštalo političke karijere, tj. njegovog potpredsedmkovanja u srpskoj vladi. Tezu koju postavljate u pitanju i Košutić je vrteo obilazeći Republiku Srpsku Krajinu. Tom prilikom izgovorio je jednu trapavu rečenicu koja ga je koštala karijejre. Ta rečenica je glasila, otprilike, ovako: ako su Ante Marković i Tuđman već potpisali ugovore da se na teritoriji Republike Sipske Krajine skladišti radioaktivni otpad, onda je bolje da svi Srbi ostanu u jednoj državi, pa da novac od ovih ugovora bude srpski. Košutić je to tako nezgrapno rekao, da posle dve-tri nedelje više nije bio potpredsednik srpske vlade. 9 Da II bi se moglo desiti da slične ponude dobije i vlada SRJ i da li će ih ona prihvatiti posle potpunog iscrpljivanja zemlje sankcijama? I da nije iscrpljena sankcijama, veoma je realno očekivati da SRJ potpiše jedan takav ugovor. To prosto sleduje tzv. zemljama u transziciji, koje su, opet, po pravilu, ekološki nepismene, a SRJ

jeste ekološki nepismena zemlja. Zatim, imamo i dobm "infrastruktura" za skladištenje radioaktivnog otpada: dosta je napuštenih rudnika, čime posebno raspolaže istočna Srbija. A imamo i Kainu gde je Leka Rankovič tražio uran za našu atomsku bombu, koju su hteli sa Pavlom Savičem da prave putem štapa i kanapa. I toliko su se zaigrali tražeći uran da su izbušili celu Staru planinu, pa su tako podzemnim hodnicima ušli na teritoriju Bugarske. Jedan "pijani" francuski inženjer, koji je tu bio na ispomoči, počeo je da priča o ovom podzemnom upadu u Bugarsku, pa je brzo sklonjen sa objekta. Sve je to divan scenario za neki novi film Nikite Mihalkova posle "Varljivog sunca", pošto ni naše filmske režisere, od kojih su mnogi moji prijatelji, ne interesuju naši tragrkomični v ekološki trileri. • Salite se kad kažete da imamo divnu infrastruktum za skladištenje radioaktivnog otpada? Ne Salim se. Rudarstvo je u krizi, ne samo kod nas, a radnici su nerentabilni, bilo da je reč o uglju, bakra, ili aluminijumu i olovu. I to je ta divna infrastruktura. Pogotovo što imamo i nuklearne akademike koji, i dan-danas, tvrde da su male doze radioaktivnog zračenja, čak, i korisne za zdravlje, te i ako se otkrije da se otpad več skladišti, postoji spremna i naučna odbrana tog posla. Naravno, niko neče na sva zvona da objavi taj veliki biznis. Niko u svetu nije registrovao firmu za izvoz i uvoz radioaktivnog otpada. Taj posao se, po pravilu, obavlja preko firmi za trgovinu hemijskim sirovinama, poput one francuske, čiji je komercijalni direktor Dragan Tomič, ministar bez portfelja u srpskoj vladi i "vlasnik" juga Srbije. E, taj Dragan Tomič, kod Zdenke Ačin u "Pres klubu” TV Pohtika, javno priznaje da prima francusku platu od 7.000 franaka i da je njegov "Simpo", za neupučene, ako ih ima, največa fabrika nameš-

taja na Balkanu, već izgradio i fabriku deterdženala. A sprema se da izgradi i fabriku sirovina za deterdžente. A mi, kao što znate, imamo već takvu monstruoznu fabriku. To je naš Bopal kod Beograda, tj. "Prva iskra" iz Bariča. Sada Tomić hoće da uzme monopol na te poslove. I, već radi na tome: pre tri nedelje izbacio je iz direktorskog tima za stabilizaciju, baš, direktora Cvetkovića iz "Prve iskre", navodno, zato što nije spustio cene i što hoće monopol. A naš Tomić, kao, neće monopol. A za šta će ga sve upotrebiti, ostaje da se vidi. Inače, Tomićeva francuska firma, među evropskim zelenima, nalazi se na spisku firmi koje mogu da se bave sumniivim i ekološki prljavim poslovima. Razgovarao sam pre neki dan sa jednom ženom, opozicionim poslanikom iz Leskovca. Tamo ne samo da se priča da se na Radanplanini i u Aleksinačkim rudnicima skladišti radioaktivni otpad već je povećan i broj oboljenja od raka. Onkološko odeljenje leskovačke bolnice moralo je da počne da radi u dve smene i, zvuči morbidno, prava je sreća uopšte dobiti posteIju na onkološkoj klinici. Doduše, slična je situacija i u Beogradu, kao i u ostalim bolničkim centrima, u Nišu, Vranju... Porast malignih oboljenja može se, naravno, tumačiti i postčemobilskim dejstvom. Ako gledate starosnu stmkturu onih koji, danas, obolevaju od malignih bolesti, to su, uglavnom, deca koja ulaze u pubertet ili deca koja izlaze iz puberteta, odnosno deca koja su rođena u vreme Cemobila ili su tada imala desetak godina, A Čemobil i dalje radi i radiće, jer tako hoće nukleami lobi, i tu se Kravčuk ama baš ništa ne pita. Ako hoće da ostane tu gde jeste. Jer, koji bi iole pošten državnik trpeo Černobil, simbol ovovekovne kataklizme, u svojoj državi? I zato nema nikakve razlike izmedu Gorbačova koji je Černobil pokušao,

čak, da prikrije i Kravčuka koji ga ne zatvara. Mada, ne budimo deca, Čemobil je, pre svega, fabrika plutonijuma i zato Kravčuk ne može da ga se odrekne. Ali, vratimo se uvozu radioaktivnog otpada koji svuda sebi krči put na ovoj planeti - visokim provizijama. A provizije su najviše, po pravilu, tamo gde se rade najprIjaviji ekološki poslovi i industrije, pa i kada je reč o izgradnji termoelektrana. Pjer Delaport, doskorašnji direktor francuske elektroprivrede, nedavno je izjavio da mu je Milošević, kada je sa njim razgovarao o izgradnji termoelektrana na Kosovu, otvoreno zatražio da stavi na sto 250 hiljada dolara ako, uopšte, hoće da razgovara o bilo kakvom poslu u Srbiji. Delaport je rekao da je Milošević bio veoma čudno razdragan i da se, možda, šaho, ali da je njega zbunila ta šala. Odgovorio je Miloševiću da on ne nosi sa sobom toliki novac. Možda bi sve i ličilo na šalu da se cifra od 250 miliona dolara ne poklapa sa takozvanom crnom provizijom od deset odsto, koliko se obično traži za izgradnju i atomskih centrala i termoelektrana. Jer, izgradnja jedne termoelektrane danas iznosi oko 2,5 milijarde dolara, pa je cifra od 250 miliona dolara onaj procenat od deset odsto cme provizije koja se traži za ekološki prljave poslove. • Nikada, bar zvanično, nije potvTđeno da je u Aleksinačldni rudnicima i na Radan-planini uskladišten radioaktivni otpad'? Otkada su Nadu Ajdačić, šefa Službe za merenje radloaktivnosti u vinčaskom Institutu, oterah u prevremenu penziju, posle srpskog radioaktivnog votergejte 1989. godine, mi možemo samo da nagađamo šta nam se dešava u zenhji. Mi smo ih tada uhvatili da spaljuju radioaktivni otpad, ili da su prouzrokovali neki nukleami akcident, jer iznad Kladova i Vinče zabeleženo je prisustvo kratkoživućih radionuklida koje se nije moglo ob-

jasniti postčemobilskim dejstvom. Milošević je tada, prvi i poslednji put, formirao državnu komisiju za neki slučaj. Na čelu te državne komisije bio je dr Dušan Kanazir, predsednik SANU. U komisiji je bilp sedam nukleamih fizičara iz Akademije. I niko od njih nije umeo da odgovori na moje prosto novinarsko, laičko pitanje; Otkuđ prisustvo kratkoživučih radionuklida, čiji je vek poluraspada od 48 sati do pet dana, u godine, četiri godine posle Cemobila? Kanazir je probao da me zbuni kontrapitanjem; Sta ja mislim, otkud? Rekao sam mu; ako ja kao novinar treba vama, seđmorici nukleamih akademika, to da objaš njavam, onda je jadno stanje uf . . mo Akademije več i ovog n .roda. Kada je bila ona tegka rudarska nesreća u Aleksinačkim rudnicima, naša antinukleama grupa otišla je odmah dole ne bismo li doznali nešto više o skladištenju nuklearnog otpada. Ali, mestu nesreče niko od nas nije mogao da priđe, Doznali šmo samo da su neki od nastradalih rudara potrčali ka rezervnom izlazu iz mdnika ne znajuči da je on betoniran! Iz toga su moguči razni komentari, a vi, naravno, pogađate koji može da bude moj komentar. • Ako u nas ima nukleamog otpada, da li bi, popuf slučajeva u nekim bivšim zemljama SSSR, nekome moglo da padne na pamet da ga prodaje i prerađuje u plutonijum? Koliko su ovakvi poslovi bliski organizovanom kriminalu koji se i kod nas übrzano stvara? Ne treba biti nikakav ekspert za nuklearna pitanja i mafiju. Treba samo čitati dnevne novine i ustanoviti da je trgovina radioaktivnim otpadom, trenutno, najvažniji bizniš“ na svetu, važniji od trgovine drogom i omžjem. Ne prođe dan da ne vidite da je neki bivši agent KGB, u koferčetu, izneo pet-šest kilograma plutonijuma. A kilogram ove sirovine za atomsku bombu

Razgovarao sam pre neki dan sa jednom ženom, opozicionim poslanikom iz Leskovca. Tamo ne samo da se priča da se na Radan-pianini i ai Aleksinackim rudnicima skladišti radioaktivni otpad vec je povećan i broj oboijenja od raka. Onkoioško odeljenje leskovaoke boinice moraio je da počne da radi u dve smene i, zvuči morbidno, prava je sreća uopšte dobiti posteiju na onkološkoj kUnici"

Svet 28.04.1995.

Hfl POMOLU VELIKI EKOLOŠKI SKftMDflUi!