Topola

43

Р И Б ,А Р

Очајна жеља у његовоЈ душн Покреће руку свемоћну међ л>уд’ма, Ударом кобним да божанство срушн, Што престо днже на невиним груд ма II поноћ паде. Дружба се разнђе Кад дремеж сађе на уморно око, Но будан Рибар ка прозору приђе Па баци поглед на небо високо : Далеко негде разлежу се гласи, Чаробне песме, што кроз поноћ тоне, Он слуша, слуша... и впд му се гасн, Па му се чини к'о да звопа звоне; И тајна нскра преживелих жеља, К’о света луча над гробом се диже, Будећи хрпу старих пријатеља, Што немо грозно приступају ближе , . Један му носи поздравље од мајке, За њ’ што се молп молитвом у рају ; Други му прича неке старе бајке, А трећи прошлост у родиоме крају И млади Рибар заципљен је глед’о Безлична лица, обиажене груди, II облак паде на чело му бледо С’ прекора горког од умрлих људи... Рибар је снев’о; а Демон, над њпме, Слушаше боле, што му груди крше, Ал' кад је бож’је споменуо име Демон га дрмну и Рибар се трже. Демон. Шта си то снев’о ? Рибар. Горку судбу моју ’ Блаженство, срећу увенулих дана, И чисте душе и ругобу своју ! ДемОН. Зар прошлост има и Зорица рана Светлију, лепшу него она што је? Сети се суза, што си некад лијо, Немоћи, туге и љубави твоје! Рибар. Тамом незнања ја сам срећан био! Ко’ јасна звезда, што трепти и блиста, У тамном низу бесконачних снова,