Topola

47

Р II Б А Р

Носи ме тамо. где обмане нема, Нп бајних снова, што их лахор руши. Где вечну мудрост бесконачност спрема, К'о сталнп основ разу.му и душн !. . . Делон. Да живи тренут, што буктпњу диже Челпчном руком у пстине праве! Да живи разум, гато им гордо стпже, Увенчан венпем тријумФа и славе! 0 лик\ј славо, беславна што паде У мрачни понор проклества п злобе, II тп, о смртнп ! што је њојзи даде, Победне смрти непобеднп робе! Нек вечио сија ова искра света, Далеко, дуго кроз векове тавне, Светлећи стазу забаченог света, Скривену мраком из.прошлости давне!.

И враг се диже, загрљен с’ човеком, Из земског круга у пебеске СФере, Па тавним крплом, по крају далеком, Кроз сјајне звезде лагано се вере . . Ноћ беше ведра. На пстоку само Облапи тавни дизаху се летом, И страшне мун.е трептијаху тамо Крвавпм блеском над засиалим светом ! А Демон летп неуморним крилом, У милом друштву ученика свога, Слушајућ’ тутањ неустрашиом силом, Громовит узвик разгњевљеног Бога ! Рибар је дрхт’о, гледајући немо, У вечни закон надземпог живота, И тптан духом, ка земљи се спрем о Опијеп чаром трајашпих лепота; А тавнп облак истоком се вије, Све више, више. . а олуја хуји... И сјајна звезда за звездом се крије Сва вечност широм пролама се, бруји ! И Демон стиште као стрела доле, Међ’ снтне људе од божијсг гњева Што срцем стрепе, а страхом се моле, Док с’ Божјег гњева тавна поноћ сева!