Topola

48

Р II Б к Р

И расташе се. Демон с' буром оде, А Рибар дому занесен у снове, Да чека тренут удесније згоде, Ил’ спрема жеље све нове п нове. . . Ал’ кад је био близу дома свога Спјну му поглед у крвав oм зраку ; Он зачу пољуб п анђела свога Спази. где прати туђпнца у мраку .. Ко беше с' њоме ? То ће поноћ знати, И мрачна кула, што је за се спрем о : Ал’ тавна поноћ не хте муњом сјатп, А стара кула ћутала је немо.. .

И као живот у трошноме те.ху, Кандило бледим трептпјаше зраком; Пред њиме Рибар будан, у оделу, Слушаше холуј, што се витла мраком К’о сумњив поглед, кад кроз ноћ пдемо, Што страву баца да је магла скрнва : Суморан поглед упр’о је немо На оно место где Зорка иочива; И тајни израз, непојмљивих јада, По њеном челу лагано се вије; Тај чудни израз гледао је сада, Ког нпкад дотле приметио није ! Беше-л’ то печат нечијег растанка, Што нежну душу усиоменом мрачи ? Ил’ светли спомен сретнпјега данка ? Пл’ израз овај браколометво значи ? Ил' можда сумња варљивпце ствара, За сопствен живзт да му родом плати? Он залуд књнгу познања отвара : Са можда.. пође да се к' можда. врахн. . Да, то је тренут грозничаве страве, Где горди разум тајнп ужас мути : И лажнп зпачај, преживеле јаве, К’о кроз мрак некп страшне коби слутп. . . Шкрнпнуше врата; кандиоце трне, Пред хладнпм ветром, што са хуком стиже :