Topola

49

РИБ А Р

И као призрак из, поноћи црне, Коракнув' Демон до Рибара стиже. . . Ах, како мрзак, како страшан беше, Противнпк Бога и прогнаннк раја, 0’ уснама оним, што се вечно смеше У наточ смисла и небеског сјаја ! Како се чудно представпти знао, Свезнање нудећ' отеватој души, На цветну земљу кад је ногом стао Да стару зграду из темеља сруши ! Па где је мелем, вечни јад што блажи ? Ил' мнран спомен преживелих јада ? Демон је дош о награду да тражи, И бедни човек платиће је сада !. . . Демон. За што си тужан ? Рибар. Неверство ме мори,. И смртним болом обара мн груди ! А ум се губи. као звук у гори, Што тражи помоћ од заспалих људи I Погледај тамо ! На њезином челу Ведрину лика тајни израз мрачи : Ах смакнп вео скривеноме делу, Па смело кажи, шта тај израз значи ! Демон. Чудноват пос'о! Ал' за неву милу Могу’ те само послужи ги тиме : Кад драга тужи на драговом крилу Значи да није задовољна с' њиме ! Рибар. Демоне страшни!... Демон. Слушај што ћу рећи ; Ко срцем жели да заслади дане, Тај никад не сме у насиље прећи ; И сретан онај, ко се свега мане! Разумем немоћ најстраснијих мука, Што с’ правом тражи неправу од људи, Ал’ заман ! Љубав не полаже рука, Већ вољно срце из огњених груди! Хоћеш ли среће ? Онда узрок хити , Што вечни немир подиже и крепи : Одбаци Зорку и срећан ћеш бити, Јер њено срце не припада теби... ОТАЏБИНА VI, 21,