Topola

50

Р II Б А Р

Рибар. Па коме дакле ако мени иеће ? Зар оној сенци, што се кроз ноћ краде, Да мути извор, кога љубав креће, Из чистог срца невестице младе? И украј двора онај јавор млади Рођеном месту хладовином служи, Док дрска рука корен не пресади Да туђем месту ладовпну иружи :. ! До беса с’ њиме ! То је емешаа шала, Кад когод дрзне да јој место смени ! С’ руком је менн своју л.убав дала : По сваком праву и припада ДбМОН. Мени ! II као самрт на среднну крочи Да сатре цветак пролетњега доба; Светлошћч чудном блистаху му очи, Налик на жижак што трепти са гроба! Рибар се прену. И копрена тавна К’о густа поноћ с’ очију му паде : И сјајом плану усномена давна Кад себе ради њезин живот даде ! Па где је живот без ледене студи, Коме се некад заношљиво спреЈм’о? Ничега неЈма !. . . И на болне груди Уморну главу спустио је немо... ДвМОН. — 1 Време Је !. . . Слушај, час за часом бије, Још мало, па ће и зорица рана ; И тавни оркан под небом се вије, Да носи узрок најмучнијих рана ! Сећаш се, ваљ’да, оне тихе ноћи, Кад прими крила твоја душа млада : Тада сам рек’о да ћу ноћас доћи,. И с’ правом својим дошао сам сада: Имаде место где уговор вели,ј Да њену душу моја рука прими. . . Рибар. Не иди даље ! Гу нас љубав дели, ; К’о чврста Јмеђа, што је човек има; Кратак је простор за малене људе, Да могу стићи прелазу томе : Не може човек то мсто да буде, Што може Демон у полету своме