Topola

51

Р II Б А Р

■O, заклиљем те успоменом давном, Што краси небо жнвовања твога, II вођеном звездом у бескрају тавном, К'о верним другом очајаша свога, Не дпрај оно, што ми живот крепп Мелемом благим човечанских сласти , Што догна разум да за њпме стрепп, У јасан доказ надмоћја и власти! И шта Је човек, да љубави нема, Но мртва сламка, што Је лаор диже ? Љубав Је моћна она вечност спрема, Кроз коЈу гордо.са разумом стиже! Гле, занет Једном, више ситних људи Презревшн срце с’ разумом се диг’о: > Ал’ кад ми сумња груди Ја страетан ооет међу људе стиг’о.... Јест, Ја Је љубим У клонулим груд’ма, Љубав Је извор што ми живот даЈе, И тврда свеза, што ме роди с’ људма, II сЈаЈно срце, што ми небом сјаје; .Бубав Је жпвот ! Чуј, ако ме љубиш, Не гаси лучу жнвотворног зрака ; Тако ти огња, коме верно служиш, II крајњег мира у пучини мрака 1 0 ншти свега, што си рад. . . Делон. Довољно ! Несталност само на средини пада. Цел ми Је иста, ти Је примаш вољно, И рад те цели вргнп љубав сада ! : Или си, ваљда изгубио веру У лепши живот, што ти знање сирема ? Ил’ можда држиш да у моме делу Доказа тврдих за искреност нема ? Па ко ти даде немерено злато, 0’ којим сп диг’о ове силпе дворе ? И сво то благо за што ти Је дато, Око кога се милиони боре ? Јесн-ли и тим наградити знао Свемоћну силу, што те свачим снажи ? Не! Ти се ломиш да-л’ би оно дао, Што срећа твоја тебе ради тражн !. .