Topola

54

Р И В А. Р

А Демон оде па ни да се јави ! II можда никад Јавити се неће . . II на што Демон, кад већ Рибар више, Не држи веру ни у једног’ Бога? Кад љубав не зна а познаље брише. Леденом руком прсзпрања свога ? Одјекну поноћ ; и Рибар се препу, Па мрачан поглед у даљину врже : Паклена сенка, што се пољем крену, Чудом га срази те се лако трже . И густи прамен, Фантастичног' лика, Задрхта, звизну па се небу диже ; То беше адска бесомучна слика, Што с’ Дивљим смехом пз даљине стиже Је-л’ Демон ово ? Је-л’ то израз страсти, Што ломе душу страховитим болом ? Зар вечност пма и такових власти Да руши покој п подземљу холом ? Ох како чудно потресају звуци Тишину ноћи очајничким гласом ! Како се чудно разлежу у муци, Светињом мира и поноћним красом ! Задрхта Рибар. Ова страшна јека Силином муње прожма га п прође ; II тајна слутња подузе га нека Те брзим ходом своме двору пође. Месец се давно за облаке скрио, Да тавни вео по земљици свуче , А мир да срушн, што се санком свио; Јеина црна у даљини хуче .. Но Рнбар жури и кад сморен стнжеШипражју густом, око врта што Је, Он зачу говор, па приступп ближе, Упревши поглед да распозна ко је? И гле 1 у мраку, што га дрвље гради,. К’о бледа сенка најстрашниЈе јаве , Ста Јаше витез непознати и млади, КраЈ њега Зорка, оборене главе... Пак’о се смеје. . . У бунилу своме Осветом плану Рибарева душа,