Topola

55

РИБ А Р

Он стпште палош у помаму томе, Па свиреп стаде да им љубав слуша... Она. На отров-бпље, што се цветом дичи, Мамећи живот да га гробу хити: Мој чудни супруг у многоме лпчи Тп тужпш, видим, алп на што крити ? Горка је судба! у пучини јада Суза је само, што нам тугу блажи, Где и ње нема, стократно се страда!' Витез. Ах тешко оном, кога суза снажи! Она. Овнрепо срце, што ме студом гони, Чудећ’ се збору огњевитих страстп, За љубав не зна. Док се суза рони Оно се диви божанственој власти! И често пута, кад се шапат вине, Нудећи чари, што их скромноет крије г Непојмљив осмех по лицу му спне, И док ја горем он се хладно смије; 0 срама!... Внтез. Тише... Ко да неко збори ? Она. Хватајући га за руку. То листак шушти; и кроз росно цвећеОребрнп поток тече и ромори... Што дрхћеш тако ? „ Витез. К’о да ужас креће Потмуо уздах... чуј! Она. Преблаги Боже! Рибар. Удара је ножем Умри!. . . И кад се из заноса трже, Он рикну бесно и крваве ноже-,. С’ ужасом неким у даљину врже . Бледи се месец полагано диже, Љубећи чело убијеног злата: И сјајем плану и копрену дпже С’ витеза младог невестиног брата. . А он је стај'о заципљен од чуда, И кад се прену у невреме неко: Тишина беше иаоколо свуда, А бесни Рибар далеко, Далеко