Topola

Ах моћин душе, којим небо влада, Љубави чиста, о љубави мила! Како да појмнм узрок оног’ пада У коме тону Демонова крила! Заљубљен Демон!... И прогонством с’ нова, Прогпаник неба у небо се днже; И свети занос најчистијих снова Молитвом благом у небеса стиже! Заљубљен Демон!... Од Евннпх даиа Сунашце јарко заблистало нпје, Ни бистра роса, нн зорица рана На блудног духа , што се у ноћ крије.. Заљубљен Демон!... 0 бесмртна сепи, Што немо тонеш у пучпни јада, Самртни ропац у крвн н пени, Спасењу твоме узднже те сада! Нежна је љубав кад пламеним мачем Ноћннка враћа у државу сјаја; Са плачем прогнан повраћа се с’ плачем, На цветно крило изгубљеног раја; И светли спомен љубављу се лепи, К’о благн мелем вековечннх рана; И нада сија, да му жнвот крепи Будућим мнром освештаннх дана... И пакла прогнан, од људи се крио У тавне шуме и гудуре неме, Беснлан оном, ком’ је узор бно, Опремаше удар и чекаше време. И страсне душе, у запосу своме, Дрхћућом руком идола је днг’о, То беше слика, што је занет њоме , Поништен, с’ нова у блаженство стиг’о. Ту близу поток тече н ромори, Леденом струјом, нз дубокпх гора, И ту се хучно падајућп хори, У вечну ноноћ страпшога понора. . Очајан, страстан, он је дуго глед'о Па хладнн камен; н љубећи тн’о Пеленом горким увенчано чело ■Дај мјпгс слпке сн јо су о лио;

РИБ А Р

бб