Topola

57

РНБ А Р

И тог је доста!... У криоцу снова. Он баца поглед у даљину сиву: Па нашто слика и обмана ова. Кад види Зорку веселу н жнву! -Он љуби камен она камен љуби, И опет срећа од њега се крије! Ах то је мис’о, што му душу уби, Те болан уздах за уздахом вије... Шест бурних дана прелетеше летом , Од како љ> би и нељубљен страда, И седми прође и над мирним светом Суморна ионоћ полагано пада... Све беше немо. С’ лаорових крила, Из цветних поља благи мирис стиже; До пола ноћи тишина је била, Од пола ноћи олуја се диже! Забруја гора... И по голом стењу, Блистава муња с’ тутњавом се крете, Пржећи груди суроме камењу По коме ветри у иомаму лете . А у сред муња, оборене главе, Отајаше Демон крај идола свога, И сморен силом страховите јаве, Сневаше милост расрђепог Бога ; ЈЗодопад пршти . у нсмој даљини Тајанствен узвик с’ олујом се жури, И Демон види, или му се чини, По оштром стењу како Рибар јури. .. II чудпа мнс’о, у тренутку томе, Узбуни душу, те је пз сна трже : И жељан жртве очајању своме Огњевит поглед у провалу врже ! Јест, ту је онај што му право своји, Кога му љубав огњевита даје ; И хладна стена, што им срца двоји, Те љубав жарка љубав не познаје ! Тек Један покрет... II паклена тама Ту мрску смегњу у себи ће скрити 1, А после... после невестица сама Избора свога госпођа ће бити. И он Је спреман. Грозничавом жуди,