Topola

25

Берклп. Екстремнп спиритуализам пориче да постоји спољнп свет матерпалних несвесних стварп. Али Берклп ппак није солипсист, већ претпоставља егзистенцију множине духова и објашњава концруепцију престава једног духа са преставама осталих духова (одн. плузпју спољних објеката) претпоставком Божанства, Koie по њему вршп посредничку улогу међу људским -духовима (пошто ови не могу непосредно утицатиједан на другог), произвађајући y њима идентичне преставе. Берклпјево гледиште међутим не може ce одржати. Пре свега оно мора да претпоставпвши Божанство овоме даједну улогу која je сувпше мала за њега, Јер Бог би много ироетије учинио да створи поред духовних супстанција и материални свет, него да довођењем престава духова y хармонију произведе илузију једног таквог света. Затим Беркли не м,оже да објаснп шта бива са свешћу појединца y стању спавања без снова: да ли она апсолутно ишчезава или ce сводп на минимум. Конзеквентно он би морао тврдити прво од овога двога, a тиме би уништио идентитет личнога ja y времену, којп je за спиритуалисту један од осповних факата искуства. Учиди ли друго, онда нема више никаква разлога претпоставка да спољне ствари не постоје. јер ce ове дају тада схватити као комплекси свестп са минималним садржајем. Доргста ово последње π тврди умерени спиритуализам Лајбнпцов и тиме ce бптно разликује од екстремног спиритуализма Берклијевог. Умерени спиритуализам y оној форми, y којој ce он налази код Лајбница, не да ce одржати, али ослобођен тих недостатака, он je једина доктрина о односу душеитела, којаје рационална. Лајбниц претпоставља наиме с једне стране y души несвесне преставе бесконачно малог интензитета, a с друге стране искључује сваки директни утицај међу душевним атомима (монадама) и своди привидни утицај између тела и душе (по њему je тело комплекс несвесних монада, y коме ce налази једна свесна централна монада, душа) на хармоиију, коју je Бог при стварању света међу њима поставио. Међутим ни једна ни друга од ове две претпоставке не да ce одржати. 0 немогућности прве прет-