Topola

27

карту једина прпмарна особпна душе њена способност мишљења y чистим појмовпма. Тешкоће Декартовог дуализма несавладљпве су. Прво немогуће je разумети, како једна супстанција може утидати надругукад су оне дпспаратне. Друго принципиелно узев душа ce не може налазити y телу, јер je простор скроз испуњен матерпјом, тако да кад би ce душа налазила y љему, она би морала пасти уједно са одговарајућим делом матерпје. Најзад кад би ce душа и могла налазити y простору материје и додириватп ce са деловнма ове, она не бп могла нп на који начин покренути ове последње, јер би морала саму себе покренути, што јој je као простој тачци очевидно немогуће. Као што ce види, физпчки утпцај душе на тело, како га претпоставља Декарт, немогућан je, и зато оу Декартови последници, y првоме реду Малбранш. сматрали да je немогућан непосредан утицај материалне супстанције на душевну, већ да je Бог посредник између њих. Међутим ово последље тврђење немогуће je пз раније поменутих разлога, чиме цела дуалистичка хипотеза отпада. Пета хипотеза учи идентитет психичког и физичког. И овде постоје, кар и код прве три хипотезе, дваправца: умерени Сшгаозин правац, који учи релативни идентитет психичког и физичког, и Шелингов екстремни правац који учи њихов апсолутнп идентитет. Спинозина хипотеза водр! своје порекло из Декартовог дуализма, управо она je једна модифрпсација овог последњег. Ако су наиме материја и дух два атрнбута једне исте супстанције, онда прршидни утицај који постоји између њих постаје разумљив, пошто je начин манифестације те супстанције y оба атрибута потпуно паралелан : оба атрибута изражавају исту супстанцију на два потпуно различна начина, с тсжа и ако нема никаквог фактичког каузалног односа између психичког и физичког, свакој физичкој промени одговара фриичка и обрнуто. Каузални односи постоје само између феномена, који припадају истом атрибуту, тако да je како ланац физичког тако и ланац психичког каузалрпета затворен пошто je душа један специалан модус атрртбута мишљења. Против ове хипотезе Сшшозрше