Topola

29

као таквој. Да једна тачка као таква нема страна, оледује из тога, што кад повучемо кроз њу једну праву, она онда има две стране, a стављена y једну површпну плп y простор беоконачно много страна, дакле њене' стране су само њене релације према околном простору. Иото тако нп линија нема две стране, већ две релацпје према површини y којој je, одн. бесконачно много према простору. Према томе и пздубљена и испупчена страна једне лпнпје не прппадају њој као таквој, већ престављају њен однос према околном простору. Па кад je тако случај са линијом, још ће мање битп могуће, да психичко, п физичко буду две стране једне исте стварп.

§ 7 Принцип психофизичког паралелизма и психички каузалитет Прпндип психофпзжчког паралелизма, који изражава прпнцппиелнп однос психичких феномена према физичким, спецпално физиолошкпм, формулисан je на два начина, или на основу материјалистичке мли на основу хипотезе идентптета (Фехнер). Формулисан на основу матердјалпстичке хипотезе, принцпп психофизнчког паралеизма састојп ое из дватврђења: 1.) да свакој психичкој појавп одговара један физиолошки процес, т. ј. да су психичке појаве праћене појавама y организму, одн. y централном нервном систему, и 2.) да физиолошки процео условљава свој психички корелат, даје зависност између физичкога и психичкога једнострана, да сав каузалитет лежп на .страни физпчкога, да je пспхпчко увек условљено физичким a да не условљава никад физичко. Формудисан на основу хппотезе идентитета, тај принцип акцептира прво тврђење постављено на основу материјалистичке хргаотезе, алп га допуњује обрнутпм тврђењем да свакој физиолошкој променп одн. да сваком физикалном феномену y опште одговара један психички феномен, док друго тврђење постављено на основу материјалистичке хипотезе одбацује и замењује га тврђењем, да, кад ое узме y обзир целокупност свих психичких феномена y целини, из-