Topola

и радовао јој се само док сам био дете, а доцније про.лазио сам кроз кишне дане, којн су били лишени светлостж и сунда. Откад је прошло то наивно доба дечаштва, ја сам живео само у привиђељима, дивио се јачима од себе и узалуд прижељкивао њихову снагу. Било је тренутака кад сам падао под осећаљима која не би могли одредити ни песници ни мислиоци. Пред чудном сласти каквога изгубљенога гласа у пољу, ја сам отварао срце, давао се сав и дрхтао под утисцима којима је моја машта давала толико полета. Данас сам истрошен бескорисним Јзбуђењима, подлегао сам лишен снаге и сваке отпорности, п на моје мисли се спустио дугачак мртвачки вео.

Где су они часови када сам у мирној чари видика и уз звуке вечерњих звона гледао из далека нашу кућу, која се смејала под сунцем? Где су они срећни тренуци, када бих, ушавши у двориште, угледао погнуту бабину прилику, и кад би мојим несташним духом овладао мир, који се огледао на њеним цртама.

Како је тада живот био лак у својој простоти и са малим потребама. Како је то брзо ишчезло пред наглим преокретом у обичајима! Док је сељак живео на селу мучним животом и свео своје потребе на најмању меру, дотле су се оне повећавале у варошици несразмерно приходима, несразмерно времену. Ишло се, у погледу на цивилизацију, џиновским корацима младих народа, који су се журилн ,да што пре изађу на светлост. Ишчезли су брзо старински миндерлуци, који су ишли с краја на крај ■собе. Старинске чакшире и џубета висила су о моткама у подруму, и под вишегодишњом прашином, коју је на њих набацало време, изазивале мисао на „стара, добра времена‘,‘ како уздишу старци. Лети би дошли гости, да проведу „сезопу” у бањи. Са њима је долазио у наше место дах нечег новог и удобног. Њихове чисте прилике, са оделом које је белином засењивало очи, одскакале су чуд-

61

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.