Topola

но од нахерених плотова и неокречених кућа бањских, а пртљази пунпли су наше домове ненавикнутим мирисом и изазивали мисао на бољи, удобннји живот. Жеља за променом расла је необуздано пред летњом навалом тих дошљака, који су нам доносили забуну п неумереност у навикама. Од опепростоте дотерало се до болесног подражавања великом свету, и лудост раскопш без потребе завладао је свима без разлике.

Међутим, времена су се толико изменила, да удоба, када сам почео размишљати о свему што се око мене догађало, није било ни трага од негдашњег поштења „у четирп ока”. Железница је нашем месту донела толико зла; оно је пропадало; њене куће' које су негда сачињавале срце варошице, губилесу се, растурале по свету и ишчезавале, да у гробљу заузму широко место. Са железницом пале су све навике дотле толико вољене п чуване у трговачкоме свету. Тешко онпма којн то ннсу могли увидети и прихватптп се немплосрдног али богатог посла као што је давање новаца под интерес! Ти су пропадали н односили у гроб поштење, које је било неразумљпво, и обичаје, који су постали смешни. Док су у томе прелому људи у нашем месту бирали начин да се спасу, дотле су се околне варошп развијале. Узалуд су се из нашег места низала у дугачком реду натоварена кола житом и, стењућп под, теретом, ишла станици удаљеној читав дан! Отара и трома подвозна средства, са кротким воловима и шкрипом неподмазаних точкова, пала су пред ватреним колима Стивенсоновпм! Наше место је изгледало као дрва стнснуто између два камена. Оно се повија под ветровнма којн га не могу пшчупатп; кшпа га шиба; кора му пспуцана под мразом, а сунцем сасушено лишће дршће под болом којн плаче деблом. Бедно дрво дпже се у ваздух: хтело би слободе, даха п живота. Ноћу сеснусти страшна тишина и мрак впше планпна, и заструји некп засебан жнвот двоструком радошћу,. а оно гледа у мрак и покушава да се спасе терега.

62

СРПСКА КЉИЖЕВНА ЗАДРУГА.