Topola

под којим пуцају жиле у корену. Зна шта га чека •сутра! Првн сунчани зраци пашће му на грапе; утшпаће се ветар; усијаће се камење, и око њега расуће се ваздухом мирис сасушепе траве, која се увија под жегом! Указаће се у подножју дрвеће; предвече ће изићи из јазбина ветрић, па ће се под њим за тренутак изменити заталасани врхови, и забелиће се као сребро преврнуто лишће у липа, а -оно ће остати тако усамљено, плашећи птице којима његове закржљале гране не пружају одмора.

Место је умирало полагано. До тога доба су у чрговини постојали обичаји који су изгледали једино добри. Железница је својим писком прогласила .други живот и указала нове путеве, па је скучени .дух сељака пробијао ту ширину, наилазио на нове видике, увиђајући сву застарелост толико чуваних напика. Он је бежао од нас, јер му више нисмо били потребни; ми смо га и сувише подсећали на негдашњи уски живот.

Отпочело је и нестајање задруга. Прошла су 'брзо времена када се долазило на вашар, о Преображењу, у великим групама. Напред је на коњу Јахао старешина, за њим су синови и унуци гонили товне волове на пазар, а у колима, нза њих, см.ејале су се беле и чисте прилике жена и деце. Тамо, на вашаришту, заузимали су пгироку трпезу, а око њих мирисало је стајаће руво, „као дуња из сапдука“ и разлегао се незадржани смех среће. Сад је сељак долазио сам, гонећи пред собом измршавело говече, промукло од рикања и глади. За тим је задихана жена носила на леђима љуљку са дететом, а на вашаришту седали су на отворену пољану, и јели из заструга сасушеиу папулу. Задруга се распрштала, радиност опала, те пам је сељак долазио у варош поцепана гуња и опапака, раздрљеиих груди као озренски медвед. Пекад је злочин био велика реткост и био ругло за село у коме се догодило; сад сељаци из Трубаревпа убиЈају за жуто дугме. Све је било ишчезло. Живот је иостао тежи и скупљи. Железница иам је била узе-

63

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.