Topola

ла нашега сељака и водила местима које није познавао. Тамо су се људж смејали љеговој иростош и злоупотребили је, па се враћао у село преварен п осрамоћен. Вшпе га није могла загрејати срдачна реч. Долазећи нама, он је носио на прсима невндљиви оклоп који га је бранпо од варошких зала. па постао неумољив према онима, којима је однео п црно нспод ноктију, стављајућп их у пстн ред са оннма, који су га пљачкали. Варошпца, захуктана новпм жнвотом, губнла је полагано свој првобптнн изглед. Дошлп су нови људи који су, служећп код старих, запазили све заблуде. Нове радње ницале су по крајевима варошице. Тако је сељак, обпчно задужен код оних гореу чаршнјп, био ослобођен непријатности да се појави пред повериоцима, него је долазио до нових, куповао што му је било потребно и бестидно бежао у село.

Ти млади трговцн упропрастили су, али у нсто време и осветили старе. Сељак је сада био у своме друштву, јер су га они добро познавали; њихова лукавост била је исто тако подмукла, а окретност им је превазилазила трому довптљпвост сељака. Нестало је било старинских тевтера и дебелнх књига дужника: на њнхово место појавиле су се дугачке црне табле, које су на себи носиле трагове каквог пиштавног нли тренутног дуга. Тако су се сусрели људи који су се добро познавали. Ове нз вароши није дирало запомагање сељака: они нпсу давали ии паре њиховој поштеној речп, које внше није имао, и на сва преклпњања слегали су презриво раменима и окретали леђа.

Баш у то доба пајвеће опасности по одстанак, и кад смо бнли на прекретннци живота, десио се догађај који је уништио и оно мало наде за будућност: умрла нам је баба.

Она је на својим пзбразданим цртама носила слогу и љубав нашега дома, а љено око имало за нас пзвесност и мир садашњице. Ми смо жпвели

64

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.