Topola

љенжм животом, говоршш њеннм језиком; њена широка рука грлила је свом снагом душе, а спарушене груди нримале су матерински сваку ногнуту главу. На тим грудима илакали смо сви ми, и ту налазили утехе и благу рен, која је својим дрхтавим нагласком уносила у нас веру у живот и правду.

Да сам само знао да ћемо је тако брзо изгубити, не бих је остављао по део дан. Ишао бих за њом као псето и пратио њене лагане кораке. Нагнао бих је да седне, па бих јој пришао, стављао главу на крило и затворених очију слушао њен глас, старајући се да у срцу санувам сваки дрхтај...

Увече смо се скупљали крај њене постеље. Она нам је гледала у лице и молила нас да јој не скрнвамо своја страховања, мада је и она предосећала да ће нас са њеном смрћу запустити свака срећа. Није нас могла заборавити ни у тренуцима највећих болова. Кроз муке, кроз полусан венности и нејасно привиђање смрти, њене побледеле усне изговарале су наша имена, а ослабљени глас изражавао нежност јану од свега.

У њеној љубави према нама било је веће захвалности него смо је заслуживали. Она нас је волела, јер смо јој својим присуством учинили живот подношљивим. Ми смо дали снаге њеном стрпљењу и повећали јој несавитљивост према патњама. Она је знала да смо се на њеи узвик нежности давали целим срцем, н одговарали са истим дрхтајем у гласу и покрету. Она је живела само због нас и у нама гледала продужење себе у сваком погледу, те је смрт била ништавна пред задовољеном сујетом те тихе сељанке са дечјим срцем. Пред замахнутом косом смрти она је погла главу с поверењем и онекивала мирно ударац. Знала је да је пут којим је прошла кроз живот, био широк и светао, а трње којим је био посут сагорео је пламен њеие љубави, те се широка стаза беласала под суицем, и његов одблесак сијао јој душом.

65

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.

До последљег даха.