Topola

ник мп је рекао да мж неће бпш тешко напппати врата више главе.

Журио сам се. Пржтврджо сам ж последње завртње и ношао вратима тако радостан, да се што пре ослободпм тмине. Али су она била не само затворена него још и укудкана великим чавлжма. Била је ноћ. Брод је спавао миран. Лупа мојих песнжца није пробудила никога, и ја сам узалуд викао...

Нигде живе душе... Лежао сам на хладним цевима које су ми жуљиле ребра. Било је нечега неумољивог у тој тишинн немих предмета који су преојајкивали тупо. Та неосетљивост железа дражила ми је чула. Лупајући у врата, повредио сам руку. Прннео сам је светлости која је продирала кроз цеви, гледао како се одливала кап по кап крви и бројао равнодушно: један... два..., три... Она је текла на отвору ране, а из мене се одливао живот и расло огорчење према судбини. Кад бих само знао, мислио сам, да је ово последње искушење, пустир бих је да истече сва, па нека ме ујутру нађу обливена љеним пурпуром. На тај начин дао бих раду све што сам имао, мада сам знао да ниједан људски посао није плаћен са толико незахвалности, као тежак рад оних који без одређена занимања лутају -светом и нуде своје жуљевите руке у најам. Дошлн су, најзад, по мене. Лупа њиховпх чекића, која ми је имала донети слободу, одјекивала је душом као васкрсење. Био сам скоро онесвешћен губитком крви, па ми се чинило да плава радничка блуза стеже тежином окова. Изнели су ме на кров брода. Ту ме је обасјало сунце, које се рађало крваво као моје срце, те сам одахнуо и насмејао се животу који сам мрзео. Данас исто тако очекујем лупу чекића који ће ми донети ослобођење. бна закуца, покаткад, на ввонику болничке капеле, и њена мелодиска лупа,

изражена у грмљави и ломљењу тонова, испуњавајући зрак необјашњивим одјеком смрти, затрепери у мени свом снагом. Тада ми искрсне пред

69

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.