Topola

очи гробље на вашарпшту под Озреном. Његов тнхи изглед, роморење водонада и шум Градашнице изазива жељу за миром. Вечпто намрштени Озрен подсећа својпм ребрима и суморним изгледом на сву вечитост п непроменљивост прнроде, а јатогаврана, које гракће високо у ваздуху п кроз ветар' жури у пеизвесност, указује на сву беду живота. Ту смо једнога дана однели деду п предали га раци која је сакрила његове болове. Он ни тамо ннје могао отићи као и сви људи. Смрт му је била необична као и живот. Умро је под стидом за којн ни.је знао за живота.

Неко време но бабиној смрти тапкали смо у месту, неспособни да идемо унапред и још довољна присебнн да бнсмо ударплн уназад. Босле је настала пометња. Знак за узбуну дао је најјачи међу нама дед!

Каква освета судбине! Пао је први онај који нам је у свнм опасностнма био вођ и спасавао нас својом несавитљивошћу. Године га нису могле нагнатп да посрне, бриге га ннсу појеле пре времепа, незгоде га нису могле оборити, јер их је очекиваопстурених прсију, већ га затресао бол који дотле ппје позпавао. Пао је првн тај деспот и носилац истине у жпвоту. Намакнута шубара скрпвала му боре на лицу, а нспод чупавих обрва гледале су зачуђене п несмеле очи. Ишао је погнут п као пребпјеп. Бно је пзмењен пз дна и вечито забринута лица. Кућа му је бпла празна, као да је кроз њу протутњала кошава п све однела. Долазио је у њу по морању, али као странац кога нншта не привлачи. Није му се милпло нншта. Увече би, по вечери г онлазио у своју собу. Из другпх одаја у кућл долазно је до њега жагор оних који нпсу билп тако усамљ>ени као он. Његова незгодна природа одвојпла га је од деце, која су га волела и нису смела то да му кажу. Покушати зближење било бп бескорисно: посумњало би се у његову искреност, и то би зна-

70

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.