Topola

■чнло заборавжти прошлост и признатж своје сла•бости. Поглед му се управљао углу собе, где је назирао у полумраку бабину постељу, страховпто празну. Некада, кад је она одлазила кудгод у госте, он на то није ни обраћао пажње, нпти опажао њено одсуство. Али сада, постеља је остала празна за увек, без наде у повратак, празна у свој неумољнвости смрти која је прошла кроз одају. Тек сада је увпдео да је то баба доприпосила његовим успесима у животу, дајући му кућу која је цветала и љубав које није разумевао. Како му је било потребно њепо присуство сада у старостн, која му је повијала грбачу! Био је немоћан опростити се мисли да ју је изгубио за увек, па укочено гледао у њеп кревет не очима мужа, већ бића које клеца под непрекидним шапатом савести. Некада, док су били млади, он се поносио њоме, не зато што је била лепа и добра, всћ зато што је била његова, што је на њу нмао право својине и што је у њој била задовољспа његова сујета мушкарца. Некада је она била ту, да би јој могао исказивати своје омаловажаваље, да би јој у свакој прилици указао на зависност њена положаја и свео јој дужности на најосновније животпе потребе. Тада се смејао њеним разлозима, бно неосетљив према молбама и сузама, а сада 'би дао остатак

свога живота, само кад би је поново углсдао, сусрео љепе уплашене очи и могао јој упутптп пабусито, кроз дебеле бркове, какву нежпост коју бп разумела. Живот му је бпо тако празан. Његова усамљеност била је пезгодна осталим укућаппма. Осећао је да не може, као пегда, да тражи утехе у раду, псго му је малаксали дух чамео у још спажном телу и чезпуо са прошлошћу која је прохујала, а оп је ппје могао разумети. Сад је увпђао да је своју срећу бно жртвовао заблудама времена у коме се родпо и живео. Сачувао је уображени понос мушкарца и самољубље, окру?кујући себе поштовањем и страхом. Њему је ласкала плашња пред. његовнм гвоздепим лицем. Живео је задовољаи собом и својом моћи да

71

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.