Topola

влада. Бпо је усамљен као некада, алн му тада.' самоћа није падала тако тешко, већ је голнцала у њему неограниченог господара. Он нпје знао шта јето неуспех у животу, па се заваравао мишљу да ћесе челична воља увек срцу одупрети. Сад му је* било очигледно да је баба однела собом у гроб све оно што га је негда очпгледно чпнило срећним и поноситим у сопственим очима, и појединн догађаји, у којима се испољавала његова неосетљпвост, излазили су му пред очи са неумољивом живошћу и парали срце.

Како је био сам! Чинило му се да остали укућани живе друкчије. И онп су опажалп бабпно одсуство, али га подносили удружено, док би његов кашаљ одјекнуо кроз празне зидове собе и губио семрачним ходником као одјек прошлости. Нигде никога крај њега! Био је осуђен да умре сам, одвојен од деце страхом који им је улио у срца још док с.у били у колевци. Тада није умео уживатп у радостима родитеља, већ све жртвовао личнпм прохтевима п раду без одмора. Године су пројурнле и урезале му на чело дах прохујала времена, а оели оркови и проређена коса, попала ињем, показивали су речито да се приближио крај жпвота. Зашто да је био увек сам, кад није било потребно ни мало напора па да разуме срећу која га је окружавала? Шта је добио? Ништа впше сем угледа који је лако изгубпти и коме је дао целога себе, жртвујући чак и радости и најпрпснпја осећања једнога бића. Жпвео је моћан п еилан. Сплетке су далеко обилазиле његово име; људи се клањали његовој речитости и бојали се његове убедљивости; у кућп су сви дрхтали пред његовим погледом, а на прекоре и вику главе су се обарале понизно земљи и престрашена лица исказивала покориост и стид. То повлађивање његовој вољп пспуњавало му је душу поносом п необузданим уверењем у правичност и способност. Био је господар себе у очпма света и својих у кући. Волећи, он је давао од себе колико је хтео и, сматрајући та осећања као слабост, старао се да се то не- запази. Био је при-

72

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.