Učitelj

164

појединих ових гомилица, кућа или породица, учинила је да се више слабих удруже за одбрану од јачега. Поједине ближе породице чиниле су племе, или „фамилију“ у ширем смислу, излазиле су заједнички пред заједничкога нападача, или заједнички нападале на друге слабије. А као што је у кући отац домаћин или глава породице, тако је иу племену нуждан вођ, старешина, који се или избере, или се већином сам истакне својом јачином, и наметне. Ово је други започетак друштва, велике заједнице, државе. На ступњу развитка већ се млого више распитује за поједине људе и свога и туђега илемена. Ту су п одношаји разноврснији и чешћи, и рад и знање туђе млого више интересује појединце, поједине чланове појединих задруга. На послетку, ударају племена на племена. Више се племена удруже да нападну неко друго, а ово е другима да се брани. И тусу нужне вође. Или се они изаберу и поставе напред, или се у самој борби они истакну сами као први. И после рата нужна је заједница за, одбрану или за рат у случају напада с које стране. Скупљена племена уједно остају дакле и даље у заједници, под једном управом, једним човеком, који се различито зове, то је трећи корак у заједницу; то је држава. Племена могу бити и различна. по вери, па и по језику своме, _али су сва под једном управом државном и еви су држављани или чланови нове велике целине.

Цео тај велики организам сувише је велики сада, да се сви појединци њиме занимају. Он занима све, али сви не могу да га прегледају, обухвате и појме. Велика маса је несвесна те целине и

њене благодети и само зна нешто, по чувењу. И што та заједница даље расте, у времену и простору, то се све више рађа расцеп измеђ масе што сачињава, целину и јединица, које управљају њоме и врше поједине послове њене. Онда брига о целини, 0 срећи њеној, остаје у рукама ових јединица, ових изабраница, које су измилеле из масе и ставиле се у посао општи, у послове ове заједнице. Маси је посао да производи из земље, да прерађује те производе, да их разноси, трампи, продаје: изабраним јединицама њеним је посао да регулишу ту размену, да потпомажу ту производњу и прерађевину, да је бране од туђина и отмичара и осигуравају је ономе чија је, ко је направио или купио. Одбрана је унутарња у држави, полиција и судови, и спољна: војска. И она је земља најсрећнија, она, заједница, оно друштво, она држава, у којој су ове основне чињенице заједничкога живота ваљане и снажне. Под срећним географским и расинским приликама, све ће му се друге гране живота његовога развијати сигурно и живо. Путеви и везе појединих места, живљи саобраћај и мењање мисле и робе, јача и кориснија производња, школе и просвета као узвишене припремнице за све ове свете друштвене послове, послове без војих целина ова, друштво или држава, не може да опстане, да напредује и да буде срећно: све ће то по себи доћи и напредовати, ако су оне основице подигнуте, чврсте и одговарају своме позиву, своме задатку у заједници, у држави. „Бургови“ и градови били су први бедеми, прва одбрана с поља на слободно развијање заната и друштвенога живота унутра. Замислимо само