Učitelj

259

подједнако брзо расуђивање. И кад је. то тако, онда се у њих не могу ни осећања будити у једно исто време, већ код првога пре, а код другога доцније. Према томе, да би се осећања могла што тре будити, потребно је мати што јачу пријемљиву моћ и што брже расуђивање.

(0 овим стоји у најтешњој свези самосвесност. Треба човек да је свестан себе самога, да је увек прибран, како извесне појаве не би у њему нашле растројства.

Растројство у човечијој души могу учинити и веома јаке преставе. Човек тада постаје изгубљен, цео ток његових мисли распршти ве, а господарећи положај заузимљу новодошавше преставе. Дух је тада паралисан, јер су у том моменту новодошавше преставе саме у свести, па не наилазе на отпор. А кад је човек присебан, кад му је веза мисли јака, тада новодошавше преставе наи-

ари тањ- =

лазе на отпор, т.ј., ступају у борбу и

· подрвргавају се критици.

Према овоме изилази да је други узрок што се осећања доцније пробуђују расејаност, која долази услед недовољне јачине духа и услед јаких престава. Са јачином духа, са брзом пријемљивошћу и расуђивањем стоји у доста, тесној вези и живот у нарави. Индивидул која брзо прима и расуђује и којој мисли брзо теку, у опште је живља, осетљивија од индивидуе у којој је све то споро, тромо и млитаво.

И тако, узроци, услед којих се осећања у извесним приликама не буде одмах, већ контра томе — доцније, јесу ови: 1 Слаба моћ пријемљивостт, 2. Слаба моћ расуђивања и 8. Равејаност. О овим стоји у вези млитавост и лабавост духа и јачина новодошавших престава.

(продужићЕ 06).

ДЕЧИЈА ЗАПИТКИВАЊА У ШНОЛИ

ње

Ја мислим да су већ прошла она времена, кад су ђаци са највсћим страхом (не страхопоштовањем, јер је то далеко од њега) и трепетом излазили пред свог госп. учитеља, да га нешто, што се баш мора, запитају. Ја рекох да су прошла, но ако нису, она треба скоро и брзо да прођу. Сваки наставник, својим целокупним радом, треба да створи код својих ђака тако чврсто убеђење, да им је он пријатељ, а никако непријатељ, и као таквог, волеће га. Кад то буде, онда ђаци неће пред њега излазити са страхом и трепетом,

неће се променити у лицу побледивти, чим отвори уста, нити ће гледати у своје прсте чупкајући неки део своје хаљине, нити ће говорећи окретати главу десно и лево; него ће — место свега тога — пристојно стати пред њега , смело га гледати право у очи, и слободно, јасно с њим, као са каквим искреним својим пријатељем или другом, говорити. Кад ово све овако буде, онда ће ђак и волети свог учи“. теља, а из те љубави нестаће пуно којекаквих дечијих порока . којих има

код ђака неискрених свом учитељу. Ми17