Učitelj

12

механизам чула; али даље од тога ништа му не би нужно било да испитује, па опет да дође до своје цељи.

Треће. Дух и тело могу стајати у тесној вези и међусобној зависности једно од другога, пошто уз сваку духовну промену иде и нека телесна промена, али опет за то, те промине могу тако различне бити, да се по једној не може ништа објаснити о другој. На једној страни не могу се доказати какви велики општи закони или, можда су, ти закони у тако хетерогене изразе увијенн, да је савршено немогуће сравњавати их. Ми налазимо, нпр., да се са сваком веселошћу и добрим расположењем, у исто време јавља и неки надражај у нервима; ади, ово истовремено појављивање , вели се, ништа не значи, ништа нам не објашњује. Кад се веселост доведе у свезу с једним ручком, каквим концертом или неком свечаношћу, онда је тиме вешто добијено; али тиме, што смо ми доказали, да уз ту веселост иде нервни · надражај — тиме нам се не даје никакво практичко објашњење, нити се ма и најмање увећава наше знање о законима задовољства. Четврто. Ако се баш и узме, да се помоћу тачног познавања мозга може доћи до разумевања духа, онда опе! и у томе случају, према свему што ми до тада о мозгу знамо и што ћемо према садањим изгледима у најближем времену о њему знати, могла би се одрећи свака важност таквога знања за објашњавање духа, те по томе би и увлачење данашње Физиологије за ову цељ било излишно и неумесно. Пето. То се питање може посматрати са овога гледишта. Може се рећи: Познавање тедесних радњи нама је већ до сада много пута помогло да објаснимо духовне радње, и с тога се можемо надати, да ће тако исто бити и у будуће, само ако ми така испитивања непрекидно продужимо.

Који је од ових назора истинит, то се може одценити тек онда, пошто се испита, садање стање овога питања. Према нео-

бичној природи и тешкоћама овога предмета, с разлогом се може без икаквог да: љег испитивања само једно мислити, а то је: даје немогуће да дух и тело у њиховој садањој тесној вези постоје, а да опет буду са свим независни једно од другога; да ће се показати нека врста узајмног уплива међу њима, и да појаве у једпој области (телесној или духовној) често служе као кључ за разумевање појава у другој 06ласти. Можда ће ми се пребицити, даје облик самога питања, на које ове примедбе треба да служе као одговор, чисто „реторички, па чак да није са свим ни тачан. Ако би мозак био једини орган, коме се могу приписати духовне радње (Функције), онда би нам све знање, које мл до сада о овом орвану имамо, мало помогло да изнађемо законе о свези духа и тела. Међу тим, тако не стоји. Јер цело тело стоји у већој или мањој тесној вези са душевним радњама. Ако бисмо се ограничили само на то, да испитамо саме нерве, онда бисмо у томе случају добили са свим погрешну представу о свези духа итела, и само ово знање, па макар и у највећој потпуности и ошпирвости, никад не би било довољно за решење овога питања. Кад погледамо једно дете, које се је посекло по прету, лако нам је погодити његова осећања; а по насмејаном лицу ми оцењујемо расположење човеково.

На први поглед могло би изгледати, да, смо ми још са свим далеко од разумевања једног тако Финог и сложеног органа, као што је мозак. И, доиста, ако би сва наша испитивања била ограничена једино на лешине, онда по свој придици, не бисмо дошли ни до каквог великог успеха у овој ствари. Али ми имамо још и један други пут. Ми можемо почети од самих предстража, од наших чулних и покретних органа, с којима нервни систем стоји у свези, ми можемо проучавати њихов рад за време живота, као и њихов унутрашњи састав ; ми можемо опитима мењати оне околности, под којима они раде; ми можемо посма-

ва цеви Смак -