Učitelj

202

се згедном приликом ватрено разговарати о томе, како треба ово, како треба оно итд. али и опет неће ничим саму ствар потпомоћи.

За све ово 'ми имамо и сувише примера. Погледајмо само на разна друштва, која су се са пуно нада и поуздања у напредак свој образовала, и како су се при образовању дотичног друштва, сви зарицали, да ће га свом силом потпомагати и о унапређењу се његовом старати. И то тако све иде даље док се не дође до саме ствари, када треба и делом а не само голим речима показати да ен пријатељ дотичног друштва. Али тада се ствар друкче окреће. Пријатељи друштва одмах спадну на најмањи број. Неколицина остане себи доследна, дура и запиње свим силама да друштво учврсте и унапреде, па нек неки пут буде узалудно дурање и запињање. јер шта ће сами усеби а шта ли Сријему“ — и друштво пропадне.

Ако ли пак она неколицина успе да друштво одржи, онда онп упамте врло добро кад су се латили једног предузећа ослањајући се на голе речи својих садругова. Они тада ушавши у један посао. чешће пута папусте све своје друге личне послове, па раде на унапређењу друштва. То је очевидно на личну штету пеколицине:). А.

_кад би сви помало по могућству, потпомагали друштво, онда бим ово боље напредовало, и не би се она неколицина штетила. А шта би од оног жара, од оног патриотизма, што се у онако великим размерама јави, истина у голим речима, при образовању дотичног друштва |. . ... Неки обрну главу ол тог друштва и више га се и не већају, као да га нису ни у сну сањали; неки по врло. мало потпомажу друштво, али су увек готови да ти нађу стотину махна, па и ако стотину пута мање од тебе раде; неки опет ућуте: па се само јаве на каквој скупштини, збору, п т. д. гдв се војује речима. Сада мало п потпомогну друштво, колико тек да стеку право говора, али су врло несносни. То су вам најнесноснији „задругари.» Кад устане да говори, уозбиљи се, заузме неку врсту званичне позитуре, па развезе о напретку и бољитку друштва, о; погрешкама оне неколиципе, који су погинули радећи а он само из прикрајка гледао. Сад ко не познаје онаке говорнике,» помислиће: у себи: гле како овај креше; ово је тек прави пријатељ удружења; он све чини да се исто унапреди 7! . . . Тако помишљају они а кад би их мало боље познавали, онда би знали и то, да те лармаџије најмање раде у корист напретка дотичног удружења. Они. су само јунаци на језику, а на делу не.

1) Види одговоре уредништва у уучитељу,“ на корицама свеска за.

Јануар, год. 1Х. — 1890. год.