Učitelj

208 : ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

има право да не пусти ученика на предавање, и има могућности да свом силом унутрашње душевне моћи утиче на већину ученика, на друштво од ђака састављено. Што год даље иду ученици, то ће се све више гранати предавања, а ово опе“ неопходно тражи све бољи поредак. Услед тога, при обичном, природном развићу школе, што год буду ученици образованији, то ће они бити способнији за ред и поредак, тим ће више осећати потребу поретка и све више ће на њих утицати учитељ у том погледу. У јасногпољанској школи ово је правило важило још од њеног постанка. У почетку није било могуће извести поделу на разреде, на предмете, нити је било часова ни распореда за часове, — све се само по себи сливало у Једно, и сви покушаји за поделу остали су бев успеха. А сада још у првом разреду има ученика, који сами траже да се управљамо по распореду, незадовољни су кад им ко смета у науци, и који сами изгоне на поље оне ученике што их дирају и ред кваре.

Ма како да овај спољашњи неред изгледа чудан и теретан за учитеља, ипак ја мислим, да је он користан и да се не може изменити. О користи оваког уређења имаћу прилике да чешће проговорим, а о замишљеним незгодама имам да кажем ово: Прво, овај неред, или слободан поредак изгледа нам страшан само зато, што смо ми навикли на сасвим друкчји, у коме смо сами васпитани. Друго, у овоме, кдо и у многим сличним примерима, насиље се употребљава само услед наглости и услед тога, што се не ува-

"жава човечја природа. Нама се чини, да неред расти, да бива све већи и већи и да му нема граница — изгледа да нема другог срества којим би му се стало на пут, сем силе, — а треба само мало почекати — и неред (или живост дечјај би се природно стишао, и претворио би сеу много бољи и сталнији поредак од онога поретка којега ми можемо измислити. И ако су ђаци мали људи, опет су то људи. који имају исте потребе као и ми, п који мисле на исти начин; опи сви хоће да се уче, за то и долазе у школу. па ће лако доћи до закључка, да им је нужно покоравати се извесним условима, који су нужни за учење. Не само да су они људи, него су још и друштво, уједињено једном мишљу. ;А где се троје скупи у име Моје, и Ја сам међу њина«“. Покоравајући се само природним законима, који произлазе из њихове природе, они се не буне и не одговарају ; покоравајући се пак вашем неприродном мешању, они не верују у законитост ваших часова, расписа и правила. Колико пута сам видео, како се деца побију, учитељ их развади, а они онако развађени опет нападају један на · другог, па и у присуству најстрожијег учитеља не могу се уздржати а да, још већом жестином него пређе, не удари један другога; сваког дана посматрам, како н. пр. неки Кирушка, стиснувши зубе, и налет: на Тараска, ухвати га за косе и свали га на земљу, па изгледа тако, као да ће сатрти непријатеља, а не прође неколико минута, па обадвојица постају опет другови као и пређе и седе један поред другог. Ту скоро дохватила се, у једном углу између разреда, два дечка : један, занимљиво дете, а добар