Učitelj

160 школа У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

деци, ја нисам мењао нити сам изостављао ни једне речи. И нико се од ње не крете, нико се не насмеја нити гурну свога друга до себе; сви слушаху с највећом пажњом и побожношћу. Прича о Лоту и његовим кћерима, прича о сину Јудином изазива ужас, а не смех...

Како је то све појамно и јасно, а особито за децу, а у исто време: како је строго и.озбиљно!... Ја себи не могу да представим како би изгледало, и да ли би било могуће васпитавање, кад не би било светог писма. Изгледа, да је могуће научити децу писању, читању, рачунању, могуће је дати им појам о историји, географији и о природним појавима п без библије и пре библије; међу тим ово се нигде не чини, — увек пре осталога дете научи приче из библије. Први однос онога што учи к ономе што се учи оснива се на тој књизи. Ова општа појава, није случајна, Моји слободни односи према ученицима јасно пољанске школе у почетку помогоше ми да себи објасним овај Факт.

Дете или човек, који долази у школу (ја не правим никакве разлике између 10 и 30 или 70 годишњим човеком) доноси са собом, из обичног живота, свој особени поглед на ствари у свету. Да би човек, ма кога било узраста, почео да учи потребно је да он заволи учење. А да би заволео учење, нужно је, да он сам сазна непстинитост или непотпуност својих погледа на свет, и да уме предосећати те нове погледе на свет, које ће му дати учење. Ни један човек ни дете не би могли учити, кад би знали да се учење састоји само у вештини писања, читања и рачунања; ни један учитељ не би могао друге учити, кад не би знао више од оних, које он учи. Ради тога, да би се ученик сав предао учитељу, нужно је, да му се подигне један крај оно завесе, која од њега крије сву лепоту онога света мисли, знања и поезије, у који ће га увести учење. Само ће онда ученик моћи да вољно ради у школи, како ми од њега тражимо, кад се непрестано налази обасјан светлошћу онога њему непознатог света, којега он жели да изучи.

Каква средства имамо, да би пред ученицима могли подићи овај крај завесе .... Као што сам већ рекао, ја сам миблио, као што и млоги други мисле, да ће мени који се налазим у томе свету, у који требам да уведем ученике, мени ће бити лако да то учиним, па сам их учио писмености, о6јашњавао сам им природне појаве, причао сам догађаје из народне историје, казивао сам им да је добро учити и научити, али ми ученици не вероваху и непрестано су се туђили од мене, Почех им читати библију и сасвим овладах њима. Крај завесе беше дигнут и они заволеше књигу, учење и мене. Остало ми је, да их само даље упућујем. После старог завета ја сам им причао нови завет и они јот више заволеше учење и мене. Затим сам им причао, — после библије — руску, општу и природну историју, — они све више слушаху, свему вероваше и мољаху да им се још приповеда; пред њима се све више откриваше перспектива мисли, знања и поезије. Може бити да је то била случајност. Можда би се у другој школи