Učitelj

НАВИКЕ |. – —__ 821

Мала, деца, истина је, да немају Бог зна колико широк обим ових навика; али, у толико више, она скривају у себи јак нагон, велики услов, за доцнији развитак истих. Оне су с почетка врло слабе, невештом оку готово наприметне, али након доцнијега времена, постају све видљивијс и све јаче.

___Али, не може се тврдити, да у човечјој природи постоје само оваке навике, јер је природно, да се разноврсни прости облици навика, генералишу, те тим стварају нову врсту навика. То су навике стечене у току самога живота; — то ву производ његов.

Оне дакле почињу да екзистирају од дана рођења па до смрти. У целој тој периоди животној, навике су чињеница од пресудиа значаја по сам живот.

Из овога можемо извести: да ми сами врло мало, или тако рећи ни мало, не можемо има ти утицаја, у првобитном стварању наших навика, јер њихов постанак, није наше сопствено дело, то је дело наше природе. Налпе је само, да њихов развитак упутимо на добро; само — на корисан рад.

Развиће пак навике, управо рећи навике, као једне психолошке појаве нашега духа, подлежи општем закону лењивости — инерције: где, једно покренуто тело не престаје кретати се извесним правцем, док на какав год отпор не наиђе. Овај је закон веома важан, и по њему треба да се управљамо, ако желимо, да наш живот обогатимо што већим бројем добрих и корисних вавика. -

и

Човечји је живот вечита промена, вечито кретање — вечити рад. То је призната истина. Али, и ако се наш живот састоји у вечитој промени, ипак се не може порећи, да у овим променама има и извесних сличности, па ако хоћете чак и подударности. ИМ, на основи тих сличности у Функцијама животне „радње, без сумње. да почива и основа наших навика, или тако рећи основа наших обичаја. |

Да објаснимо то.

Да једна навика стекне право грађанства у животу каквог појединца, нужно је да се мењање једнога органа, или једне животне Функције, понови више пута. Ако се једна радња више пута понови, тим ће и сам посао ићи све брже и лакше; најпосле овакав рад, прелази не само у извесан механизам, већ и у саму неопходну потребу. Он постаје већ сад утврђена и укорењена навика. — Он постаје наша природа.