Učitelj

870 ГЛАСНИК

Неки су се већ од прилике сетили, о чему ћемо да говоримо, а нарочито Јован, коме беше нестало стакла.

Пошто се деца умирише, ја им рекох: Слушајте и запамтите добро ову малу причицу, коју ћу вам сад испричати.

У једној школи било је доста ђака, Сви су били добри и послушни. Сви су се међу собом волели као рођена браћа. Мођу свима тим добрим ђацима био је и један такав, који није у свему био добар. као његови другови. И он је лепо учио, као сви други, слушао је свог учитеља као и сви остали, али је имао само једну ману, а та је: што је волео, да узме од неког свог друга оно, што је видео, да је лепо. Једном он види код свог друга, који је до њега у клупи седео, једну лепу писаљку. Одмах зажели, да и он такву има. Али, пошто није имао новаца, да такву писаљку купи, помисли: Како би било да ја ову писаљку од мог друга украдем 2 Нико ме неће видети! А ја ћу је крити да је нико код мене не опази. Што је намислио, то је и учинио. Украде од свог друга писаљку и сакрије је. Кад је његов друг видео, да му писаљке нема, потужи се учитељу. Учитељ упита ову децу, да кажу код кога је писаљка, ако знају и обећа, да ће опростити ономе, који је писаљку узео, ако призна. Али тај, који је писаљку украо, тада није признао, јер га је било стид од другова и од учитеља. Тако је прошло неколико дана. Он за то време никад није могао бити весео и никако се није с децом играо. Све га је било страх, да му писаљку не нађу, а њу није смео ни погледати, бојећи се, да га ко год не опази. На послетку види, да је зло учинио, покаје се и реши се, да један пут призна, те да постане весео као и сва друга, деца. Једном, кад се ђаци пуштаху својим кућама, он устаде и рече:

Господине! Ја сам много погрешио; молим вас и моје другове, да ми опростите. Ја сам украо писаљку моме другу. Ево је, и даде је своме другу, заплакавши се. Учитељ му опрости, јер се покајао, признао своју погрешку и обећао да никад више док је жив неће красти. И другови му опростише.

Ову причицу поновим још један пут у питањима и кад видех да су сви добро запамтили, отпочнем;

Децо! Тако исто, као што је тај ђак згрешио, и међу вама је неко погрешио и узео стакло Јованово. Многи повикаше:

— Ја нисам, господине, ја нисам.

Утишавши их почнем говорити: није никаква срамота, што ће онај, који је стакло узео, устати и признати своју погрешку и покајати се, па ће мо му сви опростити.

У тај мах сви у мене весело погледаше и радознало погледаху на све стране, неће ли видети кривца. Прође тако неколико минута. Петар из | раз. нешто погнуо главу и не гледа у мене. Одмах га упитах :