Učitelj

_ДЕЧЈЕ ИГРЕ —- 883

тва, да му добаци лопту, ако је даље одлетела. При том гађању овај не сме онога да јури, већ мора да гађа из кола. Ако га удари, онда је истеран онај, и на његово место долази други да пребацује лопту: ако га не удари, истеран је овај, и на његово место долази други, да врда.

Кад најзад, код оних, што бију, остане само један, онда он вара претрчава с једне белеге на другу, или дотрчи до пола, па се врати натраг, и у опште стара се, да помете онога, што врда, те да добије бољу згоду за гађање; сме да гађа само с једне од две белеге.

Кад се с једне стране сви излише, они зубе игру, а они други је добивају, и тад отпочиње игра на ново — они, што су изгубили, врдају, а они други се пребацују.

( овом су игром сличне: „Кријење лопте“, и „Шуке без пребацивања,“ и у неколика игра „Да се крпимо,“

ж Главна је вештина у овој игри врдање, па тек онда долази гађање,

пребацивање и ватање лопте, и обазриво бегање. — Све остало важи за ову игру, што је већ речено у игри „Кријење лопте,“

17. Шорање. (, Синови“) (Вабележено у Трагујевцу и Трстенику.) За ову игру треба доста простора — бар по 30 карака на сваку страну од места, где се игра. Место треба да је равно, без дрвећа и без шибља, ал ливада и ако је. — Ову игру играју и одрасли, и они мањи, и измешани. Број играча је произвољан — могу је играти и њих двојица најмање, а и млого њих, ал се најугодније игра, кад је њих 6—10 играча; сасвим је све једно, је ли паран број играча, или је непаран. — За еву игру треба једино

лопта. — Игра се увек, кад није време влажно, сем зими; а игра се при“,

лично често, и радо.

ж

Пошто се одберу, који ће да играју, траже у сред простора за игру, утрвено месво за 4—5 стопа у дужину, и 1 стопу у ширину, па на њему ископају у реду рупе, које су широке и дубоке, колико ласно може да стане у њих лопта до пола, и које су раздалеко једна од друге за три прста. Најпре се дрветом зачетрљају мало, па се онда петом, обрћући се, углачају. Ове рупе зову по кад кад, ал ређе, кућа, или обично просто рупа.

Пошто ву рупе готове, онда отпочну руком да шорају, бацају, котрљају лопту преко рупа, ал не јако, но тако, како може ласно да застане у чијој рупи. Шорају или они, што имају рупе на крају, ! отуд, други отуд, или редом, по рупама, све с једне стране, или ко стигне.

Кад у нечију рупу, кућу, упадне лопта (где рупе зову кућа, ту тад кажу : „Изгоре му кућа!“ сви се разбегну, сем онога, у чију је рупу лопта упала. Он пак брже узима лошту, и гађа некога, ког оће, ко му је