Učitelj

= МАТЕРЊИ ЈЕЗИК У основној школи 769

и још неки граматичари опазили су то још пре двеста година.

Значи противречити самом себи, говораху они, кад се хоће да покаже, како се изговарају сама слова која се могу изговарати само тако, ако су у свези за другима: кал се изговарају, на пример, одвојено сугласници и кад се казује ученицима, како да их именују (а то ми данас зовемо срицати), увек се са сугласником везује какав самогласник (који не припада ни слогу ни речи), те је због тога звук именованих писмена са свим различан од звука који се чује, кад се сва писмена скупа наједанпут изговоре. Зада се, рецимо детету да просриче реч дан, која је састављена из три писмена д, а, н, и да их изговори гласно једно за другим. Ну, кад се само за себе изговори гласи де, а пошто је самогласник гласи а, а и опет гласи ен. Како ће, дакле, дете коме је ово задано разумети, кад просриче сва три писмена једно за другим, да сви ови звуци чине један једини звук дан 2 Задаје му се да изговори три звука (де, а, ен) која му непрестано звоне у ушима па му за тим говоре да их скупи у једно и да од њих направи један: — дан. То оно никако не може разумети, и

само с тога што му их учитељ сам по сто пута понавља оно га на послетку научи и само изговарати.,

Ето, ту је доиста основна погрешка старога система срицања, који је са свим супротан природном току раз-

вића умнога нарочито код деце. Шта ради мати кад

учи своје дете да говори2 Задаје ли му она да сриче реч тата или реч нана» Она је изговара од једном, а дете за њом понавља како може, али на исти начин као и она. Не узмогне ли му орган изговорити које писме,

то му је на сметњи свакојако какав сугласник, а не самогласник. Кад позна какву личност или какву ствар,

дете је назива по једном знаку, увек како може, али никако не мисли да аналише звукове. Ако је научило добро изговарати какву реч, може му се по том задавати да