Učitelj

840 ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД

се израђује сувременим животом — свију напредних народа. 65 те стране, опште образовање треба да буде она копча, која дух појединца везује са колективним разумом човештва.“ (Стр. 84).

Даље писац износи, како је Н. П. Вагнер још 1883. године писао, да универзитетски студенти не симпатишу аудиторији с тога, што се њима дају само стручна знања, а не универзално, философско образовање, помоћу кога би створили себи одређено гледиште на свет (а то је природна тежња младог духа). Вагнер је предлагао да општем образовању буде посвећена последња, осма година гимназије, и да се збиља универзитетско образовање ограничи на две године. Већи део т. зв. факултеуских предмета био би предан специјалним курсевима, који би постали као неке стручне школе. У прве две године универзитетског образовања учили би сви студенти ове предмете: историја философије, антропологија, психологија, општи курс астрофизике, геологије и палеонтологије, општа физиологија и морфологија биља, општа зоологија и ембриологија, кратки курс упоредне лингвистике и опште литературе, кратки философски курс опште историје, кратки курс упоредне филологије и философије права.

„Већ тада (кад је Карјејев био ђак) међ студентима су се образовали клубови самообразовања из слушалаца разних факултета, ради читања реферата ошште садржине. Филолог је читао своје, правник своје, природњак своје, и тако се образовала мала штуеганаз опитшт Шегагшт, где већ није било поделе на факултете.“ (Стр. 86).

Такво опште образовање (идеално и универзално) корисно је не само за личност, већ и по друштво. „И личност и друштво имају интересе идеалне и интересе практичке, и као што се ови последњи слажу код обојих, исто тако мора бити и с оним првима.“ (Стр. 87).

„Друштво не може живети само једним утилитарним це љима, јер упоредо с материјалним интересима, који се у последњој анализи своде на област економских односа, у њему постоје и духовни интереси.“ (Стр. 88).

„Друштво је у добитку кад стекне новог члана са пространим гледиштем. Оно добија човека који, владајући духовним интересима, који по самој природи својој нису егоистични, неће мислити једино о својој личној користи; оно добија човека који, бринући се о општој користи, неће исту појимати једино у материјалном смислу; оно добија човека који, појимајући идеални друштвени интерес, стараће се да се то духовно благо, познато