Učitelj

АМАНЕТ 265

— Каква част, прихвати стари. Само да се не ломимо. ноћас, и да нам не пада за врат. А

— Баш се радујем поче Војин, што долазите у М. То ми је прва и најближа школа.

— ЈЕ, а Зар је близу“

— Близу него, нема ни пуна два сата пешачкога хода.

— То ћемо онда бити комшије, рече стари...

· После кратког времена. била је већ готова скромна

учитељска вечера и гости заседоше.

Док су они јели, Војин их је задовољно посматрао. Бледо, збрчкано лице старчево, казивало је бурни и тешки живот његов. Било је у њему нечега што је Војина привлачило себи, оно остаде урезано у срцу његову и он га свом душом заволе. |

Девојче беше сушта противност. Она је према њему изгледала као лепо и умилно пролеће, према хладној и магловитој зими... Њено лепо лице показиваце љупкост, милину, живот...

— Е, хвала ти пријатељу, рече старац, задовољан скромном учитељском вечерицом. Нека Бог да, да ти ово не вратим у овакој прилици...

— А од куд премештај сада у невреме“ упита, Војин, да би избегао захваљивање.

— А сам сам крив брате. Тражио сам још пре премештај у М., па се тек сад упразнило место. Болестан сам, па ми је потребно место ближе вароши.

За тим се окрете и погледа у девојче.

__ А и због ње... Она учи гимназију. Ја је код куће спремам, па је само одведем те положи испит... Шта ћеш, жив човек мора се довијати. |

— Госпођица учи гимназију, рече Војин и погледа у Даницу. о | ј

— Да, рече она стидљиво и обори очи...

Било је већ превалило пола ноћи кад полегане. Старац се беше распричао, а Војин га је са особитом пажњом слушао. Испричао му је свој цео бурни и мучни живот...

— Најтеже ми је било кад остадох без друга свога, причао је он, Даница беше мала... Помишљао сам толико пута на женидбу, али сам брзо одустајао, и напослетку решио. сам се да живим само за њу. |