Učitelj

5: КЊИЖЕВНОСТ онда и предлаже по своме наставни план и програме за основну школу. И одатле одмах настаје разлика, ни двојица не могу да се сложе. И ја не могу да се сложим са г. Недићем да садашње основне школе наше ваља заменити некаквим економским пољолривредним школама. Не свиди ми се, да се у школу примају дечаци од 12 до 17 година, а још мање да је слободан приступ у школу свима који су ради да се чему науче, па било да су нешто млађи или старвји. Не пристајем уз његово гледиште о ручном раду, не стога што се бојим да ученици неће изучити картонажу, него што мислим да их у школи неће имати ко научити да граде пољске алате пи оне остале чисто занатске производе које г. Недић набраја на стр. 20. и 21. своје књижице. Не разумем зашто је потребно да науку хришћаневу у основној школи предаје свештеник, осим ако г. Недић мисли да ученици треба да уче литургику, или, можда, Св. Писмо. Никако не пристајем уз његово гледиште да женска деца, ни за сад ни после, остану без школовања.

- Онакве школе какве би желео г. Недић биле би, по мом уверењу, још некорисније него што се њему чине садашње школе. У њима се не би научило ништа: нити би из њих излазила писмена деца, нити би се обучила пољопривреди. Погрешка је што је основној школи нашој до сада био готово једини задатак умно васпитање, али ће тако исто бити погрешка, ако се, у тежњи за поправком; удари опет странпутицом, па се школе претворе у занатске радионице или се изметну у некакве курсове за воћарство, виноградарство, пчеларство итд. Не младићи од 17 година п старији, не шегрти, ни мали ратари и сточари, него дечаци и девојчице ваља да походе школу, па школа да им развије ум, да облагороди срце, ха, им развије љубав к раду, да им да упуства како ће живети, шта ће радити, те да буду честити Срби и корисни радници.

Врло је крупно питање о уређењу народне школе. Оно неће никад ни сићи са дневнога реда. Тражиће се увек да се старо замени новим, да и место тежега дође лакше, место апстрактнога, стварно, корисно место непотребнота.

Г. Недић не мора се ни сад ни од сада бојати да ће га каква олуја однети, да од њега неће више бити ни трага ни гласа. Ето сад је штампао најпре у новинама своје мисли о школи, па то исто онет и у књижници, и није га никаква олуја захватила, чега се 60јао пре 12 година. Он је сад независан човек, дакле у положају повољнијем од многих који би што хтели рећи и написати. Па баш зато и може се очекивати да ће он и унапред, с пажњом, пратити развитак основне школе наше, да ће резултате својих испитивања,