Učitelj

ФРАГМЕНТИ ИЗ МЕТОДИКЕ 669

ЈУ Пажња као услов интереса.

Интереса може бити само онде, где су мисли управљене на неку одређену тачку или предмет, где је дакле свест усредсређена или сконцентрована, (замишљен човек и расејан човек). Концентровање свести зове се-пажња.

Пажња може бити тројака: првобитна (примитивна, чулна), насилна. (изнуђена) и аперцептивна. (Мало дете забави се новим играчкама и из плача пређе у мирно и расположено стање, чим му се покаже нека нова играчка. — Цео 1 р. умири се, кад му се најпростијим цртама нацрта на табли столица, па му се зада да и он то црта. Под стегом и претњом цео разред седи као укочен и научи на памет и оно што не разуме. — Лепо и занимљиво причање каквог историјског догађаја из историје свога пили туђег народа, претвори целу школу, без и једне опомене, у једно ухо, да се мува може чути кад пролети докле год причање траје....)

Примитивна пажња најкраћа је и од најмање вредности; она траје само донде докле је предмет пред чулима. Насилна пажња, или пажња под морање, ствара се и одржава насилним средствима. То је та школска дисциплина, или стега или запт. Код принудне пажње интерес није чист, јер нас предмет не интересује сам по себи, него нас у пажњи одржава оштрина наставникова, односно страх од казни. Нај-јача је, најтрајашнија и најкориснија је аперцептивна пажња, т. ј. она пажња коју сам предмет “у нама изазива помоћу разумевања саме садржине тога предмета и везивања новога знања за круг наших представа или мисли. Где год се у школи чују узвици: мир! пет! ћутите децо! итд., ту од пажње ни помена нема. И ако се пажња насилно и поврати, траје веома кратко. Претње на послетку ослабе и избледе и немир и непажња