Učitelj

304

заменицу поред именице за једну исту мисао, нпр. Морава она извире..., ја сам га њега видео. И ову сувишност треба искорењавати.

Понеки пут ученици искажу више речи, но што је за неку мисао потребно. Овом се сувишношћу само упропашћује време, а ученици се навикавају на празан разговор, фразеологију, те ће доцније бити у друштву досадни. Ученике треба навикавати на једар говор, говор пун садржине, а ово ће се учинити онда, ако се у говору употреби онолико речи, колико је потребно да се нека мисао може исказати лепо и правилно. Ни више ни мање.

Кад се обраћа довољна пажња на правилан говор, онда обично ученици у школи пазе да правилно говоре, али у дворишту школском, на путу, код куће и у свакој другој прилици говоре својим обичним локалним језиком, погрешно. Нарочито се то дешава за време излета, свечаности итд. када се ученици толико раздрагају да забораве на правилан говор. И у овој прилици, у колико је то могућно, не треба им дозволити да погрешно говоре. За време одмора учитељ треба да буде у дворишту међу својим ученицима, па сваку језичну грешку да исправља. Треба наћи начина, да се код ученика развије као нека утакмица, па да и у одсуству учитељевом пазе на правилан говор.

Као правило нека важи ово: учитељ, нарочито у крајевима где се опажају велике неправилности у језику, нека не оставља непоправљене ни једне језичне грешке, ма у којој прилици она учињена. Истина ће ово, нарочито у почетку, бити потешко и дангубно, али ће доцније језичних грешака бити све мање, а награда ће учитељу, осим савесног испуњавања дужности, бити и у томе, што ће ученици, кад науче правилно да говоре, боље разумети учитељев говор, те ће бити способнији и за саму наставу.

За први део ове расправе, где се о језику у опште говори, послужио сам се методикама В. Бакића и Дитеса и преводу М. Шапчанина.

Лесковац, на Ускрс 1906.