Učitelj

· 888

лике жеље, да што доцније дође час поласку и растанка са „грудом земље“ именованом именом најлепше речи „Отаџбина“ на чијим крилима остаје и оставља се све оно, што је животу, срцу и души и мило и драго, — да ипак жели, пита се и погледа на сказаљке перонског часовника, када ће куцњи једновремено са писком локомотиве — огласити час поласка !..

И то би. Воз се крену а ја више несвесно махом руке снизах са металне шипке завесу купејског прозора, па жељан да што дуже задржим поглед на наш Београд—Србију, притиснух врело чело на хладно окно обасуто млазастим сузама кише, која ујемчаваше мутан јесењи дан... МИ кроз тај укочени поглед упрт у продужењу линије целокупног видика из вагона, управљеног у све, ја сам кроз понор душиног осећања и неизвесности питао се: откуда овај и оволики контраст»! Где су оне помисли на радосне часе овога поласка; где је она тежња љубопитства непознатоме, где су она љуљушкања маште и снова о часу, који преживљујем.., где 7... Зар још синоћ, без обзира хучне дане који се протежу све од Свесрпског Учит. Конгреса, окружен пријатељима и друговима, рефлексијама, саветима, лепим жељама, практичним упутима и свим осталим — ја јутрос по „невидику“ сам полазим у туђину. Знао сам да ме сем њиховог пријатељског расположења и искрених жеља, траже у овом часу и најсветија и најслађа осећања дома свог... али ипак све то стером дише кроз дужу и осећања и ја се сам очима видим... М што ми све даље из очију, контуре Београда, Топчидерског Брда и Авале плаве беше — у срцу и души беше теже и теже!...

Притиснут таквим утисцима, ја се немарно спустих на седиште, пратећи слухом ритмично клопарање осовине и точкова, уједињених са монотоном сталношћу парне струје за огрев жељ. кола брзога воза, које бесно гураше све даље. Погледом сам се убио и несвесно преносио с једне на другу линију оивичених њива сремске равнице, осећајући уз то неко нејасно задовољство у томе, што воз не стаје на свакој станици, коју у муњевитој брзини једва у потезу два сагледамо. Земун, Индија, Карловци, Нови-Сад и сав прбстор до иза Суботице са громадним обимом својим, дао је узгредну тему мислима мојим о онима који су насељени на делу непрегледне равнице старе Паноније, чију југозападну страну у овом моменту ивичи Фрушка Гора, те краси поглед китњастом Церу, који се гиздаво издигао на ивици Мачве те да украси лепотом лепоту њену; да ми ускрати