Učitelj

МЕ

839

последњи поглед крају чија је лепота знана а мени и души мојој и дубоко осећајна... Ну, што очи нису могле собом сагледати, то је мисао удружена са осећањем упутила и њој и њима свима у Мачви, своје топло и загрејано душом — „Збогом“!“...

Не сећем се тачно где, на којој станици чух последњу српску реч. Знао сам наћи ћу је, чућу је у Бечу пре но у Будим-Пешти, И заиста, ту у Бечу при првим корацима случајем и добротом чух је и нађох је код својих пријатеља Г. Р. Николића и Драг. Марјановића наших младих проф. дошавших на асистирање својих струка. — Потребно је и ово додати и примити к знању: дау Бечу, престоници Аустрије постоји Универзитет под именом „Немачки“ али по броју студената и њиховом кретању „Словенски“. Велим словенски с тога и у тој и толикој мери, да немачки студенти у даним приликама и поред фирме „немачки“, полиције и свега осталог, мора да капитулирају пред студентима — словенима!

Пробавивши дан у Бечу, осванух другога у Егру (Хеб, Егег) где човек и ако је толико далеко од српског живља ту на граници Аустрије и Немачке, ипак мора да се задржи на успомени историјског живота нашег. Овде у Егру најочитији се увиђа од кади када у души Германштине почива и живи идеја „ПОтапо пасћ Озјеп“ — јер у њему је свој живот мученички скончао Ђурђе Бранковић потоњи деспот народа српског, где га је закопало притворство Аустријско, ваљда из захвалности потоцима крви, коју је пролио Српски Народ за дом Хабзбурговића и слободу земље владавина где се данас башкаре и размећу пркосом модерног дивљаштва над Србином они, којима је низ година и векова био бедем и жртва турској навали. И поласком даље, моје су погледе и у том часу везивале за се зидине Егарског града умотане у маглу октобарског јутра, са уверењем: да су над њима сове и јејине удружене са кукавицом рашириле крила своја, спремне за крик, који ће огласити освету обманутог, превареног и потлаченог народа Српског и осталог Словенског живља... Од тог крика потрешће се и кости српско-егарског 20-годишњег мученика, а од тог потреса мишице Словенске, Боже дај, нек се сруше суре зидине градске, те бити сведок Вечној Правди, која је увек и вазда у паду тирана, последња пир пировала!...

По свршеним граничним формалностима наставих пут непрекидно до Јене, камо стигох око 4 ч. по подне, када коси зраци сунчани, пред свој залазак, осветљаваху брдо Јенциг и остала, која су довољном мером обрасла и засађена јелом, бором, смрчом и смреком — тим сведоцима оштрије климе... Варош се налази у про-