Učitelj

261

морална поука не долази сама собом из онога што се детету даје, ако се она у облику лепе слике није увукла у његово уображење, него је за косе ухваћена и увучена у причу, — она ће бити лоша и неумесна, а на своје читаоце неће чинити просто никаква утиска, ма како била лепа сама по себи. Да је то сушта истина читалац се може уверити само ако се сети басана читаних у детињству. Сама басна још и чита се са интересовањем, али чим се дође до „морала“, све интересовање пропада, шта више читалац се брзо извешти да за времена опази тај мрски „морал“, па га после већ и не чита, — „прескаче“ га. У том погледу старије дечје књиге имале су једно значајно првенство према новијим: у њима се врло често морал изводио из текста и уносио на крају написа, а по каткад шта више још у самоме наслову исписиван је тај „морал“ или „наравоученије“. Разуме се такав морал врло је лако и угодно при читању „прескочити“, а деца тиме ништа не губе.

Да би показали нашто су и како изводили аутори књижица за мању децу тај морал, и у колико се то чинило путем природним, узмимо једну од старијих прича, врло познатих у своје време.

„Неко дете хранила је глупа дадиља вазда посластицама. Услед тога оно се тако навикло на посластице и било тако лакомо на њих, да је и онда кад је било већ одрасло,

само о томе мислило како ће се најести слаткиша.

Својски га старија сестра учила и саветовала да се за времена од тога одвикне, пошто му неће увек бити могућно да се храни посластицама. А. оно је мислило како ће се на то време дуго почекати, и није се уздржавало.

Напослетку дадоше га у кућу некоме господину, где су га држали строго, и где послатице нису биле у обичају. Па шта је дечак радио> — куповао је колаче, бадем и ушећерено воће докле су му год парице трајале.