Učitelj

962

је разговор Обично одрастао човек штогод прича деци, деца га прекидају питањима, на која он одговара. А то је баш начин који деца ни мало не воле. Према томе на: чину може се прибегавати само у изузетним случајевима, када то захтева сама садржина: неколико поучних ствари деца могу читати без антипатије кад су питања и одговори сасвим природна последица и потреба саме ствари. Али у чисто белетристичним написима тај начин не иде никако, јер су у томе случају питања и одговори сасвим неприродни и само сметају развијању радње. (Уосталом то и одрасли не маре). Тако, сећам се кад сам као дете читао „Робинзона“ у преради Кампеовој или „Чича Томину колибу“ у преради г ђе Палмер ја сам просто испуштао сва питања и одговоре. И то чине сва деца. Али зато деца врло воле право драмско излагање, које их понекад просто очарава.

Нешто мало бољи је други начин (у чланцима са поучном садржином), по коме су сама деца радне личности, и у прилици и средини која одговара ствари посматрају оно, што хоће да се каже читаоцу. Али овде се од приказивача и приповедача тражи много искуства, те да би његова посматрања и причања имала више природности и белетристичне занимљивости. Ретко која од таквих приповедака испада за руком. Али најомиљенији начин свих писаца књига за малу децу —- то је мртвим предметима и животињама дати човечју душу, па да они сами о себи причају како су постали, где су бивали, шта су били пре него што су пали у човекове руке, шта су у своме животу видели и т. д. Тако например прича о себи грумен соли, зрно пшенице, кап воде, комад угља. Ја овде подразумевам само оне случајеве у којима се тај начин употреби 1) ради саопштења какве ствари из наука, или 2) ради тога, да се читалац упозна са разноврсним странама друштвена живота (например у путовању једне паре, динара, порцуланске шоље и т. д.. Али и тај начин ретко полази за руком. У дДрвом случају претеже или научна страна, — и онда је напис досадан, или пак тежиште пада изван белетристична оквира, — и онда напис губи свој „Научни“ смисао. У другоме случају предмет коме се даје човечја душа служи само као бели конац којим се везују