Učitelj

700 УЧИТЕЉ

мално, то ваља потражити, у чему би могла бити садржина највишег моралног појма. Садржина тога појма не би била ништа друго до садржина моралности у опште: преданост појединца заједници, или, како вели Вунш: потчињавање своје воље под општу вољу.' Али како та преданост (гезр. то потчињавање) може да буде различите садржине и количине, то је Хербартш сматрао за потребно, да тај највиши појам моралности рашчлани у три међусобом координирана појма, који чине обим добродетељи, а то су право, правда и доброта. Садржина ових појмова је: права: одржање друштвене моралне статике одређеном границом кретања појединачне воље у томе друштву; правде: одмазда, ако се граница пређе ; доброте: самоодрицање у корист другога т.ј. у корист друштвену. Тако је Хербарт дошао до моралне плуралности у одређивању садржине моралне аутономије. То чини и Вунт; само што он ту плуралност састематише. Тако он разликује моралне и правне норме. Моралне норме пак дели у индивидуалне, социјалне и хумане, а у свакој од ових опет разликује субјективну и објективну норму т.ј. у колико се тиче мотива рада или циљева рада. Тако долази до овога система: индивидуална субјективна норма: самопоштовање, објективна: верност дужности; социјална субјективна норма: поштовање других, објективна: испуњавање социјалних дужности; сумана субјективна норма: смерност, објективна: пожртвовање. Ну, као што се види, та систематика није у стању да ублажи упечатак множине појмова, који се находе на врхунцу васколике системе моралних појмова. Јер ако бисмо покушали, да пронађемо заједничку ознаку свих ових појмова, то бисмо дошли до просте садржине највишег моралног појма: добродетељи. А чим покушамо, да ближе детерминишемо добродетељ, то и силазимо у ниже, њој субординиране појмове. Главно је: да салржину моралне аутономија сачињава појам добродетељи као норма моралног рада у опште, са свима осталим моралним појмовима, које појам добродетељ обухвата, али који се јављају као апсолутни, категорички им-

перативи нашега моралнога рада, дакле: силом своје властите снаге.

У Ту. Тита, ВИИК П. стр. 163.