Učitelj

736 УЧИТЕЉ

пишу. Исписивање мисли није лака ствар и за одрасле а камо ли за децу; тај посао јако апсорбује пажњу — замара, па је и сте стране отежавајући.

И оно досадно шаблонисање у испитивању реченица у 1 разреду треба заменити једним савременим начином. Није то само довољно кад нам ђак рече: Табла је црна — па то и напише, није довољно кад по угледу на њега, лењи у размишљању а неумешни да искажу своје мисли, остали ђаци састављају реченице по том калупу почну: Табла је четвртаста... Табла је у школи... Табла је... и т. д. Место да се с ђацима говори о разним стварима да се изазивају дечје мисли, да те мисли збијају у кратке реченице, да те реченице пишу а оно се ђаци терају да излипшљају реченице, терају се на посао сасвим бескористан за наставу у опште а посебице за исказивање мисли усмено или писмено. Свуда и у старијим разредима где су деца упућивана мало на размишљање и да се о једној ствари самостално изражавају, као редовни трабант иде оно шаблонско грађење реченица, кад учитељ захте, где сваки други ђак гради реченицу по. угледу на првог. И наставници који мисле постићи писмени пзражиј на тај начин, што _ће преко године написати масу реченица с ђацима, варају се јер децу треба најпре навићи нечем другом, па онда дан за даном да своје мисли писмено изражавају. _

Писмена вежбања могла би се сводити на преписивање, диховање п самостално писмено састављање. И ако је писмени изражај добар, знак је да му је претходио правилан рад на неговању исказивања мисли.

Преписивање је једна врста писменога вежбања у коме ђак схватив своје мисли, помоћу учитељи, окушава да их онако исто, као што су у књизи и препише. Тај посао није тако лак као што изгледа. Учитељ треба најпре да се увери колико ђаци познају ствар коју преписују и ако је то доиста јасно у њиховој свести, онда, сумње нема, да је и корисно. Тим деца добијају стил, угледајући се на известан чланак. Само је код преписивања једна незгода која се може отклонити, истина мало тежа. Ђацима не треба допустити да преписују реч по реч из извесног чланка. Треба захтевати преписивање појединих мисли и реченица, тра-

жити да деца проуче, схвате прву реченицу, да ехвате њен пи-

смени изражај и да је препишу. Од колике је то важности држим да није потребно говорити. Оно сецкање мисли и ређање речи до речи је један не само неподесан, већ из оспова штетан посао.

ла ма оље Ју па о Ли. вани ФА и кеси 42