Učitelj

ЕКСКУРЗИЈА СРПСКИХ УЧИТЕЉА У РУСИЈУ _ 259

је да деца радије говоре руски него свој матерњи језик, у шта ја не бих могао веровати, да нисам са неколицином измењао неколике фразе. У овој истој школи упознали смо се са г. Хугом Сајделом нашим трговинским агентом, који је нарочито дошао да се с нама упозна, извињавајући се, да је био на путу јуче, кад је наш телеграм стигао, те није мога изићи на станицу.

У другој народној школи показани су нам добро уређени физичко-хемијски кабинети и радионица ручног рада. Школа је грађанска, или како је Руси називају „городскал“. Има шест разреда. По свршетку ове школе ученици могу ићи у учитељску семинарију, чији курс траје три године. Из ове семинарије излазе сеоски учитељи, а за градске народне школе тражи се већа спрема. Грађанска школа налази се на другом и трећем спрату једне зграде, у чијем су партеру са улице разне продавнице, а из дворишта се улази у приватне станове. Дворишта за игралиште немају, пошто им то, веле, није потребно.

У трећој народној школи, коју смо посетили наишли смо на две иаставнице и једног наставника. Зграда је приватна, и у њој под најам станују разне приватве породице. Учионице за ову школу на трећем су спрату. Једва смо их нагли. Ова школа је државна, и оне друге издржава град или округ. Ученици су свуда мирни, пажљиви и слободно одговарају на наставничка питања. У свакој учионици у углу се налази икона Св. Богородице. У овој школи учитељ је извео дечји певачки хор: певали су „Ој Словени“, „Боже царја храни“ и још једну дечју песму које се не сећам. Певање је било доста лепо. - |

Из ове школе пошли смо у четврту, на други крај Варшаве. Било је већ подне. Наши желуци су се бунили већ на празнину, која се у њима осећала, али нас гостољубиви домаћини увераваху, да још није време јелу. Међу тим, већ је било подне. Као што смо доцније сазнали, у Руса је обичај, да се у 8—9 у јутру пије чај, у 11—12 доручкује се (хладна јела с чајем), у 4—5 по подне је ручак („обЂдђљ“) а вечера, око 8—9 часова, састоји се из хладних јела и чаја. Ми смо осим глади осећали и умор. Није шала, јурило се из једне школе у другу већином пешке, јер Русима није било далеко, а за нас троме изгледало је да је од школе до школе ваљало ићи по пола сата. Најзад, на једном месту послужисмо се трамвајем, да би брже стигли.

Четврта и последња школа, коју смо прегледали, била је најбоља. И зграда и уређење у њој сувремено је, и рад и ред пот-