Učitelj

392 УЧИТЕЉ

Шта је то што је те сиромашне људе из удаљених села, у најнезгодније време, покренуло да превале толики пут, да издрже толике материјалне и физичке напоре и у оноликом броју скупе се на своју Скупштину >

То је било једно несносно стање душевних и физичких мука, патње и гладовања. То је стање чију тежину и последице надлежни у овој земљи још нису увидели, и неки, реко би, и неће да увиде. А те су побуде руководиле и управу учитељског удружења да сазове ову скупштину.

Стање, о коме је овде реч, још нико није успео ни живом ни писаном речју верно насликати. Да би га писаном речју насликао, требало би перо каквог Тургењева, — да би га живом речју преставио требао би дар Демостена. И тек таква слика можда би јасно преставила узроке и побуде оног солидарног гласа свију учитеља, који је онако једнодушно зазвонио, можда и непријатно уху партиских првака, на ономадашњој учитељској скупштини.

Но било како било, имало успеха или не, у просветним аналима Србије постаће забележено: да је у једном времену када је просвети Српског Народа било додељено последње место, један искрен и солидаран глас учитељски скренуо пажњу јавног мнења у Србији на сав ужас назатка, хаоса и запуштености у коме се просвета у Србији годинама находи, на мраки непросвећеност у коме због тога, велика маса народа плови.

Чудновато је заиста да у земљи, која за љубав свога опстанка мора гигантским корацима ићи да се култури приближи напреднијим народима, да се у тој земљи, велим, овако занемарује просвећивање народно и да то занемаривање долази чак и у режиму слободе.

Ми се овде нарочито чувамо од сваког претеривања, од свију излишних фраза и увеличавања; јер сматрамо да је за љубав саме ствари, за коју се боримо, најбоље изнети чисту и праву истину, ничим не увеличану; али да тако исто не треба ништа прикривати аи прећуткивати.

Факта су: да у Србији остају 73 деце сеоске, дорасле за школу, која се не школују; да је систем школовања такав, да и она једна трећина, која се школује, због прераног изласка из школе заборавља писменост; да школовање женске деце по селима може се рећи и не постоји, и — да је сво то у Србији постала обична ствар, која не узбуњује!