Učitelj

882 У ЧИ ТВ ЈБ

неће никад признати да је болесна. Кад би признала своју телесну слабост, она би унизила своју вредност, покварила би своје снове о будућности. Она би даље тим убила углед вештине или науке које воли, кад би признала да је њено здравље, њена подобност за удају и за материнство претрпела тим макакву повреду. Скоро све анкете ове врсте, као и извесна експериментална испитивања, могу се изопачити под утицајем самољубља. ЉБине је тачно приметио у својим проучавањима о умору: „Ако лице, које проучавамо, има воље, самољубља, оно се напреже; тако да оно продужује рад, обмањујући се да није нимало уморно; стога суи одговори естезиометра тада нетачни.“

У осталом, не треба се варати. Стенли Хол не напада саму наставу по себи; он напада лоше упућену наставу, ону која нема пред очима истинске потребе и карактер женскога рода. Он је иначе први, који признаје женскињу право на поуздану и потпуну наставу.

Кад се ствар добро .схвати, онда је битка задобивена. Женскиње је доказало, да њихова умност није нижа од интелигенције мушкиња. Женскињу се не може више натурити унижени и манастирски живот некадашњих времена. Оне с правом теже једнакости васпитања. Времена су за навек прошла, кад је било допуштено казати им „да су лепе као анђели, а глупе као гуске.“ Прошла су времена, кад су жене тражиле од својих мужева само милошту, кад оне живљаху само као лутке, кад се нису ни мало интересовале пословима својих мужева и борбама живота...

Све је то срећом само бледа и давнашња успомена. Стенли Хол дубоко симпатише свима напорима који се одасвуд чине, да би се узвисило интелектуално стање женскиња. Ну он ипак протествује против навика данашњега васпитања, које тежи да иден-

"тификује предмете учења за оба спола. Он изјављује бојазан, да се данашње методе и данашња пракса не извитопере, не унаказе карактер женскиња. Ако се истраје са методама наставе, које су данас у моди, зар се није бојати да ће ускоро доћи дани, кад ће још бити женскога рода, али неће више имати женског карактера.“

Нарочито се заборавља да се женскиње припреми за његове будућности, као кућних домаћица и мајака породица. По Стенли Холу, главни је недостатак данашњих виших школа, што оне почивају на начелу: да сврха васпитању младих девојака мора бити, да им се обезбеде лична независност и средства да саме себи буду, довољне; да се у браку и у материнству могу, колико год хоће,