Učitelj

_ Методика 49

После Песталоција читав ред најбољих немачких педагога (Стефани, Дистервег, Фребел и др.), прихватајући Песталоцијево динамичко начело и разрађујући га, показали су да је продуктивност у учењу неизбежна не само у границама примања него и у области стварања, — вежбања, излагања, умења.

И умење излагати мисли они су сматрали као један облик стваралачке активности, и упорно су препоручивали да се ученици. у томе вежбају. „Све што ученик зна“, вели Дистервег, „мора одмах брзо и вешто да изложи. Учитељ говори само у толико у колико је то потребно за рад побуђивања и развијања. Не учитељ него ученик мора да учи говорити, што више то боље,“

„Народна. школа“, напомиње Хенрик Грефе, „не мора само усвајање знања гледати као своју акцију, нити гомилање читавих стогова знања“, и он широко место уступа усменом и писменом полагању мисли, у плану за рад у народним школама

Ови погледи на основно начело поуке, на преку потребу успеха у умењу излагања мисли, није остало само на теорији. Они су продрли у живот и нашли практичну примену. Ипак не у толикој мери колико то траже интереси образовања, Елен Кеј не каже без разлога да је теорија педагогике према пракси веома често била само лепа музика уз приношење људождерских жртава. 18

У практици врло често ПРЕМАОУЦА страна претеже над формалном, творачком. „За учитеља“, каже Вилман, „сва телеологија предавања сувише често се сужавала на задатак да се постигне толико, да ученик сврши свој задатак, да овлада градивом о коме се од њега може потражити рачуна.“

И у резултату добија се једностраност учења, његов пасиван каракгер, што се данашњој школи с правом пребацује.

И тако, у данашњим народним школама мора се истаћи изражајна, поучна, стваралачка страна предавања. Неопходно је потребно да се ученику уступа активнија улога у школи.

(Свршиће се).

Учитељ 4