Učitelj

350 Учитељ

тело и на везу коју оно има са духом, већ на његово духовно савршенство. Па ипак зато у васпитању води се рачуна и о телу ученикову и његову развитку, јер у здравом телу може да буде и дух здрав, Чим се тело занемари, одмах се почне ометати и правилно духовно развијање, јер су тело и дух у сталној узајамној вези, те неповољне прилике телесне неповољно утичу и на дух. И ако, дакле, развитак и нега тела није за задатак васпитачев, ипак он то не сме изгубити из вида, занемарити или ометати намерно или ненамерно. Сваки васпитач осећа да му је дужност да се у свом практичном раду не огреши о законе физиологије“ која говори -о радњама појединих органа, и хигијене, која казује како треба неговати и чувати тело и његово здравље“.

6. Врсте васпитања.

Дипанлу: „Опште или битно васпитање, а затим стручно или професионално васпитање, јесу подједнако важни за човека. Ова два васпитања у осталом нису противна једно другоме, но вапротив, она се узајамно потпомажу, усавршују и допуњују. Занемарити једно на рачун другога значи ослабити их

а често упропастити их“.

Хукслеј: „Човек је либерално васпитан, онда, када је

васпитан тако, да је вазда готов да изврши оно што хоће и

да лако уради посао за који је кадар, кад је његов ум као неко оруђе хладне и увиђавне логике, чији су сви делови у добром реду и у подједнакој снази; једном речју: кад личи на парну машину, која се може упрегнути у сваковрсни посао“

7. Педагошка теорија и пракса.

Љуб. M. Прошић: „Јасно је да су васпитна теорија и пракса две различне ствари, које не стоје у супротности, већ напротив у узајамној вези, а то тако да теорија сад претходи вазда пракси“.

„Ко би данас без теорије ушао у васпитну праксу, тај

би лутао, чинио би погрешке, које би избегао да зна теорију;

текао би погрешно искуство, морао би да проналази све сам, па и оно што је нађено и утврђено као добро или као погрешно“